Roditeljski kutak

Projekat RASTIMO ZAJEDNO - INKLUZIJA - Radio 34 doo Kragujevac

                                             Roditeljski kutak

Ova stranica je namenjena svim roditeljima čije je dete dete sa posebnim potrebama. Ovde možete da iznesete svoje mišljenje, stav, komentar i objasnite na kakve sve pomoći ili prepreke nailazilte kada je su pitanju škole i druge javne ustanove od značaja. 

Unapred se zahvaljujemo svim rodjiteljima dece sa posebnim potrebama koji izraze svoje stavove ovde, kako to izgleda biti roditelj deteta sa posebnim potrebama, inkluzija iz Vašeg ugla,

Posebno se zahvljujemo g-đi Aleksandri Milivojević pre svega roditelju mami male Milice i članu udruženja za pomoć i podršku roditeljima lica sa posebnim potrebama “Egal” iz Kragujevca na nesebičnoj pomoći oko izrade ovog projekta.

Rastimo zajedno !!! 

INKLUZIJA

U nastavku ove stranice možete pročitati par pisma kojima se g-đa Aleksandra Milivojević obraćala i koje je upućivala raznim javnim institucijama.

1. Pismo Dečijem pozorištu u Kragujevcu

Poštovani,

Obraćam Vam se kao roditelj deteta sa posebnim potrebama i kao član udruženja za pomoć i podršku roditeljima lica sa posebnim potrebama “Egal” iz Kragujevca.

Zapravo, ja sam majka Milice Milivojević devojčice koja ima šest godina i koja ima dijagnozu pervazivni razvojni poremećaj. Ide u redovnu predškolsku grupu vrtića “Zeka” dečije ustanove “Nada Naumović”. Redovno prati sve Vaše predstave u kojima učestvuju njeni vršnjaci. Kao majka svoje ćerke i kao aktivan gledalac skoro svih vaših dečijih predstava zaključila sam da je POTREBNO I NEOPHODNO uvodjenje nekih poboljšanja i aktivnosti, a koje se odnose prvenstveno na poboljšanje kvaliteta društvenog života dece sa poremećajima u razvoju.

Mislim da Vi kao gradska ustanova i Vaša organizacija sa aspekta dečijih dramskih umetnosti može mnogo da učini da poveća kvalitet osamostaljivanja i društvene socijalizacije dece sa posebnim potrebama, a njihove roditelje podrži i osnaži u tome.

U Pozorišne manifestacije u prostorijama “Dečijeg pozorišta” nisu uključena deca sa posebnim potrebama ni kao učesnici dramskih aktivnosti niti imaju privilegiju u pristupu kao gledaoci u prvim redovima, zajedno sa svojim pratiocima. Kao i u ostalim oblastima društvenog života tako i u ovoj, važi pogrešna predrasuda da deca sa posebnim potrebama ne mogu da aktivno učestvuju kao glumci na sceni, što je potpuno pogrešno u šta sam se i sama uverila. Oni mogu da budu aktivni i direktni učesnici na sceni i da imaju uloge koje ne zahtevaju verbalnu komunikaciju ili veliko kretanje po sceni. Takođe mogu da uređuju scenu ili da utiču na pisanje scenarija u jednom delu ili kompletno. Ukoliko postoji škola za male glumce u okviru Vaše organizacije potrebno je uključiti i decu sa posebnim potrebama ukoliko su oni za tu vrstu umetnosti zainteresovani, a u skladu sa vrstom i stepenom oštećenja obezbediti im ličnog stručnog asistenta – glumca. Ako se na kraju predstave pominju imena glumaca koji su aktivno učestvovali na sceni mogu se pomenuti i imena one dece koja su indirektno pomagala u skladu sa svojim sposobnostima i mogućnostima u realizaciji predstave. To će njima i njihovim roditeljima puno značiti i osnažiti ih u stalnoj zajedničkoj borbi za njihovo osamostaljivanje i socijalizaciju u društvu.

Takođe, u skladu sa socijalnim prilikama porodica dece sa posebnim potrebama treba uskladiti cene ulaznica za njih i njihove pratioce.

Molim Vas da mi u što kraćem vremenskom roku date odgovor na predložene mere i aktivnosti u Vašoj ustanovi, i koje su Vaše mogućnosti da iste realizujete.

Podsećam Vas:

KRAGUJEVAC TREBA DA JE GRAD U KOME SU SVE INSTITUCIJE OTVORENE ZA OSOBE KOJIMA JE POTREBAN DRUGAČIJI PRISTUP DA BI OSTVARILE SVE SVOJE POTENCIJALE, ZATO ŠTO ONE IMAJU PRAVA NA AKTIVNO UČEŠĆE U ŽIVOTU NAŠEG GRADA KAO I SVI OSTALI KRAGUJEVČANI, A GRAĐANI KRAGUJEVCA TREBA DA SU TOLERANTNIJI U ODNOSU NA RAZLIČITOST U SVOM OKRUŽENJU.

Unapred zahvalna Aleksandra Milivojević,

U Kragujevcu dana 01.07.2011. godine

2. Pismo Opštini 

Poštovani,

Zovem se Aleksandra Milivojević i majka sam Milice Milivojević koja sada ima šest i po godina i kojoj je pre nepune četiri godine konstatovana dijagnoza - pervazivni razvojni poremećaj. Ali nije to ono na šta bih se ja usredsredila i na šta bih Vam skrenula pažnju u ovom pismu.

Milica ide u vrtić “Zeka” od svoje nepune dve godine. Redovnim sistematskim pregledima u vrtiću i posmatranjem pedijatara iz razvojnog savetovališta Kliničkog Centra u Kragujevcu konstatovano je da Milica ima blagi zastoj u razvoju pre svega verbalne komunikacije i socijalne integracije sa svojim vršnjacima kao i sa ostalim zaposlenim u toj obrazovnoj ustanovi. Zahvaljujući tim polaznim pregledima i posmatranjima u vrtiću mi smo kao njeni roditelji bili na vreme obavešteni i upućeni na dalju dijagnostiku njenog poremećaja. Mislim da je uvođenje ovakvog vida opservacije u društvenoj sredini koju čine deca jedne obrazovne ustanove (u našem slučaju vrtića) važno i neophodno sprovesti da bi se na vreme otkrila odstupanja u ponašanju kao i usporen psihomotorni ili fizički razvoj. Na taj način se na vreme dijagnostikuje poremećaj i odmah prelazi na terapiju bilo da je to terapija medikamentima ili stimulacionim metodama.

Stoga sam vrlo zahvalna zaposlenima kako u vrtiću koji su nam maksimalno izlazili u susret, tako i zaposlenima koji sprovode saradnju između dečije ustanove “Nada Naumović” i razvojnog savetovališta KC u Kragujevcu jer bez njih većina dece sa poremećajima u razvoju ne bi bila na vreme upućena na dalja lekarska posmatranja.

Posmatrajući Milicu od tada i njen odnos prema društvu, kao i odnos društva prema njoj (pri tome ne mislim samo na okruženje u vrtiću), zaključila sam da su POTREBNE I NEOPHODNE DALJE AKTIVNOSTI nadležnih i međusobna saradnja sa nadležnima iz dečije ustanove “Nada Naumović”, opštinske uprave i zaposlenih koji su zaduženi za socijalna pitanja kao i sa nadležnima iz razvojnog savetovališta KC u Kragujevcu kako bi se jačala moralna svest naših sugrađana i što je najvažnije unapredio kvalitet života dece sa posebnim potrebama u našem gradu.

Sticajem okolnosti i iz ubeđenja da mogu kao roditelj da pomognem unapređenju kvaliteta života dece sa poremećajima u razvoju, odskoro sam član registrovanog udruženja roditelja dece sa posebnim potrebama i invaliditetom “Egal” u Kragujevcu. Mislim da kao članovi udruženja roditelji mogu da daju sugestije i predloge nadležnim organima a da to ima odjeka i najefektnijeg uticaja u javnosti našeg grada.

Naime, ja ću Vam preko udruženja “Egal”, čiji sam član, poslati pismo u kojem ću Vam predložiti neke mere i aktivnosti za koje mislim da su realne i moguće ih je sprovesti. One obuhvataju društva i objekte koji su u nadležnosti isključivo lokalne uprave i ne iziskuju odobrenja republičkih ministarstava. Ukoliko nisam u pravu ne zamerite mi jer ja kao roditelj ne moram da budem dovoljno stručna i da znam šta je u čijoj nadležnosti. Možda sam nedovoljno infomisana ali Vi ćete me razumeti i dati mi sve potrebne informacije i uputstva koje aktivnosti možete da sprovedete, a koje ne možete. Takođe mislim da sve navedene aktivnosti ne iziskuju puno novčanih sredstava iz gradskog budžeta. Napominjem da u skladu sa mogućnostima grada Kragujevca je POTREBNO I NEOPHODNO uzeti u razmatranje bar 30% od predloženih aktivnosti kako bi se poboljšao kvalitet usluga dece i osoba sa invaliditetom u celini. Jer mali procenat za Vas za njih je veliki pomak, i na tome bi Vam bili veoma zahvalni!

Predlozi se odnose na uvođenje olakšica i prednosti deci sa posebnim potrebama ne samo u obrazovnim ustanovama u skladu sa sprovođenjem zakona o inkluziji (školama i vrtićima), već i van njih koristeći gradske resurse. Olakšice se mogu sprovesti za vreme školskog raspusta, a postoje i one koje se mogu realizovati preko cele kalendarske godine. Ono što sam ja kao majka deteta sa posebnim potrebama i kao građanin grada Kragujevca posle dugogodišnje analize i posmatranja zaključila da je potrebno sprovestu u našem gradu je sledeće:

* U sportske aktivnosti u hali “Jezero”, koje grad organizuje nisu uključena deca sa posebnim potrebama ni kao učesnici sportskih aktivnosti niti imaju bilo kakvu privilegiju oko informisanosti datih događaja, niti prvenstvo u nabavljanju ulaznica kako bi im se obezbedilo da budu aktivni posmatrači. “Dečije sportske igre” koje ovih dana organizuje naša lokalna opština u saradnji sa Ministarstvom prosvete i sa Ministarstvom omladine i sporta su tipičan primer ne uključenosti dece sa poteškoćama u razvoju u tekuće aktivnosti. Potrebno je u budućnosti integrisati i informisati svu decu koji su građani naše lokalne zajednice bez posebnog izdvajanja uzimajući u obzir ograničene mogućnosti i sposobnosti dece sa poteškoćama u razvoju. Takođe treba naglasiti da je nekoj deci potreban jedan roditelj kao pratilac i u skladu sa tim i njemu obezbediti potrebne pristupe i olakšice.

* U sportske aktivnosti Sportskog Centra “Mladost” takođe nisu uključena deca sa posebnim potrebama ni kao učesnici sportskih aktivnosti niti imaju privilegiju ni pristup kao gledaoci, zajedno sa svojim pratiocima. Treba razbiti predrasude da deca koja su sa poteškoćama u razvoju ne mogu da učestvuju u bilo kojim aktivnostima koje ovaj centar nudi. To što neko od njih nema verbalnu komunikaciju ne znači da ne može da se aktivno bavi košarkom , odbojkom, fudbalom, tenisom, plivanjem i da trenira zajedno sa svojim vršnjacima koji nemaju nikakav hendikep. U koliko su ta deca sa posebnim potrebama uz to još i iz socijalno ugroženih porodica potrebno im je umanjiti cenu ulaznica ili mesečnu članarinu u nekom sportskom klubu ovog sportskog centra. Takođe potrebno im je obezbediti i stručnog trenera za sport za koji se deca budu opredelila. Pružanjem adekvatnih olakšica ćemo im obezbediti pristup i bar malo poboljšati kvalitet društvenog života u celini.

* U Pozorišne manifestacije u prostorijama “Dečijeg pozorišta” u Domu Samoupravljača nisu uključena deca sa posebnim potrebama ni kao učesnici dramskih aktivnosti niti imaju privilegiju ni pristup kao gledaoci u prvim redovima, zajedno sa svojim pratiocima. Kao i u ostalim oblastima društvenog života tako i u ovoj, važi pogrešno mišljenje da deca sa posebnim potrebama ne mogu da aktivno učestvuju kao glumci na sceni, što je potpuno pogrešno u šta sam se i sama uverila. Oni mogu da budu aktivni i direktni učesnici na sceni i da imaju uloge koje ne zahtevaju verbalnu komunikaciju. Takođe mogu da uređuju scenu ili da utiču na pisanje scenarija u jednom delu ili kompletno. Ako se pominju imena glumaca koji su aktivno učestvovali na sceni mogu se pomenuti i imena one dece koja su indirektno pomagala u skladu sa svojim sposobnostima u realizaciji predstave. To će njima i njihovim roditeljima puno značiti i osnažiti ih u stalnoj zajedničkoj borbi za njihovo osamostaljivanje i socijalizaciju u društvu. U skladu sa socijalnim prilikama dece sa posebnim potrebama treba uskladiti cenu ulaznica za njih i njihove pratioce.

* Poznato je da deca ometena u razvoju iz specijalne ustanove u ulici Božane Prpić redovno koriste usluge gradskog hipodroma i da tamo zajedno sa svojim defektolozima i psiholozima i obučenim džokejima imaju časove jahanja i poligona. Po rečima stručnjaka ta hipoterapija je izuzetno važna za njihovo osamostaljivanje i integrisanje u društvu i napredak u celini. Obzirom da i u redovnim vrtićima i školama postoje deca sa poteškoćama u razvoju neophodno je i njih uključiti i upoznati ih sa ovakvom vrstom programa, zaposlenima na hipodromu i sa samim životinjama kako bi im omogućili i olakšali aktivnosti.

* Školske i gradske biblioteke nemaju (ili imaju vrlo malo) literature koja je prilagođena deci sa posebnim potrebama različitih uzrasta. Ne postoje recezenti koji klasifikuju dečiju literaturu edukativnog i zabavnog karaktera. Recenzija se odnosi samo na uzrast po godinama i po polu, što mislim da je ne dovoljno. Postoje deca koja su slepa ili slabovida i koja ne mogu da koriste literaturu koja je zapisana klasično , na papiru. Potrebno je angažovati dramske umetnike ili naratore koji bi snimili celu knjigu tonski i time obezbedili tonski zapis bar obavezne literature za početak. Takođe treba uzeti u obzir različita interesovanja i mogućnosti dece i u skladu sa tim vršiti odabir postojeće i nabavljanje nove literature. U skladu sa socijalnim prilikama dece sa posebnim potrebama treba uskladiti članarine za njih i njihove pratioce. U koliko postoje fizičke prepreke kao na primer - ne postoji prilaz ustanovi kolicima, neophodno ih je odmah otkloniti.

* Koliko mi je poznato na planini Kopaonik postoji “Dečije odmaralište” koje pripada gradskim resursima. Tim povodom bih imala da predložim neke aktivnosti koje će poboljšati kvalitet socijalno - društvenog života i okruženja dece sa posebnim potrebama i hendikepom u razvoju.

* Prvo obezbediti im adekvatan smeštaj i ishranu zajedno sa svojim pratiocem uz odgovarajuću cenu uzimajući u obzir vrstu i stepen poremećaja kao i socijalne mogućnosti njihovih porodica.

* Drugo ono što je najvažnije obezbediti im izlete, ekskurzije, letovanja i zimovanja zajedno sa svojim vršnjacima i pratiocima bez izdvajanja i separatisanja grupa po školama (redovnim i specijalnim) i bez segregacije u određenim sezonama (letnjim i zimskim) jer suština međuljudskih odnosa jeste u upoznavanju različitosti i u uzajamnom poštovanju svake ličnosti bez obzira na opredeljenja ili prirodu poremećaja. Deca sa posebnim potrebama se u inkluzivnom programu i u zajedničkim aktivnostima sa ostalom decom adekvatnije pripremaju za samostalni život u stvarnom svetu i njihove komunikacione i socijalne sposobnosti su bolje. Skladno razvijena deca od najranijih dana uče da žive u svetu nejednakih, ali ravnopravnih ljudi i time lakše prihvataju različitost.

* Ne znam u kakvom su stanju dečija gradska odmarališta na Trmbasu i na Bešnjaji i da li i danas služe kao prihvatilište za socijalno ugrožene porodice i za izbeglice. Ako je stanje promenjeno mogla bih i tu da predložim slične aktivnosti kao za dečije odmaralište na Kopaoniku. Napominjem da, ukoliko je tamo nemoguće realizovati letovanja i zimovanja, možda možete obezbediti bar višečasovne izlete i ekskurzije za svu decu bez obzira da li imaju poremećaj u razvoju ili ne.

* Treba vršiti stalno informisanje roditelja sve dece preko obaveštenja u vrtićima ili školama o tekućim događajima u gradu i insistirati da sva deca treba da učestvuju u manifestaciji. Roditelji i njihova deca su ti koji treba da odluče o njihovom učešću u aktivnim manifestacijama u skladu sa svojim sposobnostima, mogućnostima i interesovanjima. O tome ne treba da odlučuju ni vaspitači ni nastavnici ni socijalni radnici. Takve manifestacije su na primer: festivali cveća kroz ulice grada, maskenbali, organizovanje aktivnosti ulice “otvorenog srca”, aktivnosti dečijih crteža u “Pešačkoj zoni” ili u “Velikom Parku”, izložba pasa, aktivnosti koje propagira gradsko “Zelenilo” oko sadnje mladica u “Velikom Parku”, sportske dečije aktivnosti koje se preko leta realizuju na jezeru u “Šumaricama”, poseta poznatih ličnosti našem gradu iz sveta muzike i sporta, itd. Tom prilikom potrebno im je obezbediti učešće i prednost pri izabranim aktivnostima.

Postoje i neke aktivnosti koje bih Vam predložila ali koje se ne tiču korišćenja isklučivo gradskih resursa, već pobljšanje nivoa usluga ishrane i prevoza gradskim autobusima dece sa posebnim potrebama i njihovih pratilaca do škole ili vrtića kao i poboljšanje nivoa usluga obrazovanja u samim vaspitno - obrazovnim ustanovama.

* Deci sa posebnim potrebama i njihovim pratiocima koji putuju iz prigradskih naselja ili sela iz okoline Kragujevca treba obezbediti redovnije prevoze i cenu tih usluga uskladiti sa vrstom i stepenom poremećaja u razvoju kao i sa socijalnim statusom njihovih porodica.

* Ishrana dece sa posebnim potrebama nekada iziskuje posebne i dodatne dijete, pa se u skladu sa tim treba i ponašati. U kuhinjama vrtića ustanove za decu “Nada Naumović” postoji mogućnost spremanja bezglutenske i bezkazeinske hrane u posebnim sudovima ali je sama isporuka i posluživanje te vrste hrane deci u obdaništima neizvesna i nesigurna. Iz tog razloga i iz razloga bezbednosti svoje dece roditelji su primorani da decu ne vode u vrtiće dok je god dijeta aktivna. Nažalost, pokazalo se da zbog odvajanja dece sa posebnim potrebama iz redovnih grupa i od svojih vršnjaka nema velikog napredka u društvenoj socijalizaciji te dece.

* U redovnim osnovnim i srednjim školama postoji potreba dece sa smetnjama u razvoju da nastavi prisustvuje pedagoški asistent koji treba da bude lično dodeljen tom detetu tokom boravka u školi i tokom nastave. Nisam upoznata koja stručna sprema je predviđena za pedagoškog asistenta u nastavi ali je moje lično mišljenje da je potrebna stručna pomoć deci sa posebnim potrebama zbog prirode njihovih poremećaja u svim vaspitno-obrazovnim ustanovama. Takođe saradnja: defektologa, logopeda, psihologa, pedagoga, sa samim roditeljima i njihovim detetom je vrlo važna i neophodna za kvalitetne rezultate koje dete može da postigne koristeći svoje maksimalne potencijale. Najbolje bi bilo za decu sa poremećajima u razvoju kada bi u nastavi direktno ili neposredno učestvovao neko od stručnih lica koje bi procenilo prednosti ili nedostatke u obrazovnom planu a koji se odnose na dete sa posebnim potrebama. Stoga predlažem da se ukoliko je to moguće u skladu sa školskom upravom i Ministarstvom prosvete u nastavu uvede pedagoški asistent koji je diplomirani psiholog, defektolog ili pedagog. Ako je to nemoguće onda postoji mogućnost da apsolventi sa pomenutih fakulteta dobiju ulogu pedagoškog asistenta na određeno vreme kao volonteri ili kao osobe koje će posle završenog fakulteta taj posao dobiti za stalno u školi. Ta praksa će za njih a i za decu sa posebnim potrebama značiti mnogo. Za njih znači jer na konkretnom primeru u nastavi koristeći dotadašnju teoriju doćiće do saznanja koja su im u profesionalnoj karijeri neophodna. A za decu sa poteškoćama u razvoju kao i njihovim roditeljima značiće još više jer će omogućiti uvođenje kvalitetne inkluzivne prakse i brže osamostaljivanje i osnaživanje dece sa posebnim potrebama.

Na kraju bih Vam poručila da ukoliko niste u mogućnosti da realizujete bar deo ponuđenih aktivnosti proučite ovo pismo i ozbiljno promislite kako možete pomoći našim najmlađim sugrađanima. Bićemi drago da sam Vam bar malo pomogla i dala podsticaja u tome.

CILJ SVIH NAS TREBA DA JE SLEDEĆI:

DA KRAGUJEVAC POSTANE GRAD U KOME SU SVE INSTITUCIJE OTVORENE ZA OSOBE KOJIMA JE POTREBAN DRUGAČIJI PRISTUP DA BI OSTVARILE SVE SVOJE POTENCIJALE, ZATO ŠTO ONE IMAJU PRAVA NA AKTIVNO UČEŠĆE U ŽIVOTU NAŠEG GRADA KAO I SVI OSTALI KRAGUJEVČANI, A GRAĐANI KRAGUJEVCA TOLERANTNIJI U ODNOSU NA RAZLIČITOST U SVOM OKRUŽENJU.

Unapred zahvalna Aleksandra Milivojević

3. Pismo Centru za stručno usavršavanje zaposlenih u prosveti 

Poštovani,

Zovem se Aleksandra Milivojević i majka sam Milice Milivojević i Petra Milivojevića. 

Milica ima nepunih osam godina i ima pervazivni razvojni poremećaj – poremećaj iz spektra autizma. Ovim povodom Vam se obraćam kao roditelj devojčice koja redovno ide u drugi razred osnovne škole „Stanislav Sremčević“ u Kragujevcu.

Povod koji me je podstakao da Vam se obratim je potpuna neorganizovanost i nespremnost pomenute škole koju pohađa moja ćerka da joj izađe u susret obrazovnim nastavnim planovima obzirom na njene mogućnosti i sposobnosti. Ukazala bih Vam šta je to što bih ja kao roditelj, iz mog ugla tražila kao dodatnu obuku svih zaposlenih u prosveti, a što bi unapredilo razvoj naše dece i kvalitet obrazovanja u celini. Ukoliko nemam dovoljno informacija molim da me detaljno obavestite kako bih imala relevantne i ispravne činjenice. Postavila bih Vam i niz pitanja uz sugestije koja se tiču Vaše delatnosti i organizacije akreditovanih seminara.

* Da li su akreditovani seminari iz oblasti obrazovanja dece sa razvojnim poremećajima obavezni za sve škole u gradu Kragujevcu? Koje uslove treba da ispunjava određena škola kako bi aktivno učestvovala u navedenim seminarima? Da li je potrebno da škola ima određen broj dece koja se obrazuju iz bilo kog razloga prema pravilima inkluzivnog obrazovanja? Ako seminari nisu obavezni, ovom prilikom bih postavila pitanje zašto nisu obzirom da je izmenom i dopunom zakona o obaveznom vaspitanju i obrazovanju iz 2009/2010. godine uvodi inkluzivni pristup obrazovanja kao obavezni?

* Da li ste kao centar na nivou Ministarstva Prosvete obavezni da sve škole u regionu blagovremeno obaveštavate (dopisom ili internetom) o svom tekućem programu ili su škole obavezne da prate Vaš sajt i da se blagovremeno javljaju i šalju svoje predstavnike na seminare?

* Ne mogu a da ne primetim da u našem gradu ima vrlo malo seminara vezanih za temu mera individualizacije, izrada pedagoških profila, izmenjenom ili dopunjenom individualnom obrazovnom planu kao i o njihovoj evaluaciji. Ako se o tome i govorilo veoma je malo takvih predavanja bilo u predhodnih godinu dana. Posebno bih stavila akcenat na trajanje tih seminara. Ograničavam se na autizam – poremećaj koji je na nivou nepoznanice svetskih razmera. U svetu se organizuju višednevni seminari svih relevantnih stručnjaka (psihijatara, oligofrenologa, psihologa), dakle ljudi koji godinama stručno izučavaju ovu oblast tražeći uzroke i lekove. I pored toga godinama ne mogu da odgonetnu kako autizam funkcioniše i šta da se preduzme kako bi se komuniciralo sa osobama koje imaju ovaj poremećaj i koji kriju svoj pravi intelektualni potencijal (upravo jedna od odlika ovog poremećaja je odsustvo društvenih interakcija). Ja kao roditelj svog deteta ne mogu u svakom času da sa sigurnošću garantujem i tvrdim šta ono misli ili oseća! Nemoguće je da se svi razvojni poremećaji između ostalog i autizam upoznaju i otkriju za tako kratko vreme. O pristupu i adaptaciji u vremenu i prostoru, obrazovanju, udžbenicima, asistivnim tehnologijama da i ne govorim.

* Takođe je veoma mali broj održanih seminara koji se odnose na obuke pedagoških i personalnih asistenata iz oblasti obrazovanja osoba i dece sa razvojnim poremećajima. Uglavnom su to programi obuke vezani za obrazovanje socijalno ugroženih manjina ili marginalizovanih sredina.

Ovom prilikom ne želim da omalovažavam ničiju različitost, ali želim i da se poštuje moja različitost pod jednakim uslovima. U školama u našem gradu je veoma mali broj obučenih pedagoških asistenata (mislim da svega pet – šest pedagoških asistenata u školskim i predškolskim ustanovama je zaposlilo Ministarstvo prosvete u predhodnih godinu dana u gradu Kragujevcu). Člаnоm 121. sтаv 11. Zаkоnа urеđеnо је dа ministar propisuje bliže uslove u pogledu stepena i vrste obrazovanja pedagoškog asistenta, kao i program obuke za pedagoškog asistenta. Njihova dodatna obuka bez stručne i specijalizovane pomoći ne bi imala nikakav značaj za unapređenje inkluzivnog pristupa obrazovanju i vaspitanju. Poznato mi je da broj pedagoških asistenata određuje samo Ministarstvo prosvete na osnovu potreba u školskom sistemu i shodno tim potrebama vrši obuke. Zar je potrebno navesti da u celoj Republici Srbiji ima svega 200 pedagoških asistenata i na hiljade predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola. U svakoj školi postoji bar jedno dete sa hendikepom ili poremećajem u razvoju ili dete koje je iskazalo potrebu za individualnim obrazovnim planom i programom!

* Broj personalnih asistenata je veći ali ni oni nisu dovoljno ili uopšte obučeni za individualni rad sa decom koja imaju poremećaj u razvoju. Nije dovoljna samo pomoć u savladavanju prepreka fizičke prirode ili pomoć u obavljanju osnovnih fizioloških potreba. Treba ih usmeriti i na individualni intelektualni rad sa decom koja imaju poremećaj u razvoju u cilju što boljeg osamostaljivanja i integracije u društvu. Stoga je neophodno da centar uključi i personalne asistente u svoje obuke na seminarima koji se odnose na temu inkluzije - a ne samo pedagoške asistente. Takođe je neophodno i da personalni asistent zadovoljava obrazovne kvalifikacije i stručnost. To govorim iz najbolje namere jer znam da će to poboljšati kvalitet obrazovanja sve dece u obrazovnom sistemu.

* Uvidom u rezultate istraživanja procene potrebe nastavnika i učitelja za stručnim usavršavanjem na Vašem sajtu, razočarala me je činjenica da se veoma mali broj nastavnih kadrova, koji inače rade sa decom, bavi pedagoškim pristupima i metodama individualnog rada sa decom koja imaju poremećaj u razvoju ili neki drugi vid individualizovanih mera. Od svih predviđenih programa iz oblasti obrazovanja dece sa poremećajima u razvoju izabrani su svega nekoliko programa koji ne sadrže (ili vrlo malo sadrže) individualizovan pristup obrazovanju dece koji imaju poremećaj iz spektra autizma.

Prelistavajići katalog stalnog stručnog usavršavanja nastavnog kadra zaposlenih u prosveti za 2012/2013. I 2013/2014. godinu uočila sam da su u oblasti obrazovanja dece koja imaju potrebu za individualnim planom i programom uvršteni veliki broj programa koji realizuju stručnjaci,pri tom mislim pre svega na ljude koji imaju ogromna iskustva u radu sa decom koji imaju poremećaj iz spektra autizma – neuropsihijatri, oligofrenolozi, psiholozi, pedagozi...

Jedan od izuzetno vrednih seminara i programa koje Vaš centar može da ponudi između ostalih je seminar pod kataloškim brojem 368. Zove se Neuropsihološka procena i reedukativni tretman diskognitivnih i emocionalnih smetnji u inkluzivnoj nastavi. Institucija koja je osmislila ovaj program je Centar za reedukaciju emocija i ponašanja i edukaciju dece i odraslih Tvrđava. Autori su Aleksandra Parojčić i jedan od najpoznatijih dečijih psihijatara kojeg sam imala prilike da lično upoznam i razmenim mišljenje 

Svetomir Bojanin. 

Volela bih daprofesor Bojanin svoje dragoceno stručno znanje i mišljenje podeli sa učiteljima i nastavnicima i svima onima koji misle da su veliki stručnjaci i da znaju sve o autizmu!

Naglasila bih da na svetu nema osobe koja najbolje poznaje osobe koji imaju ovaj poremećaj . Postojimo samo mi u njihovom okruženju koji se trudimo (ili ne trudimo)da razumemo njihove emocije i razmišljanja. Autizam je u svetskim razmerama jedna velika tajna koja se polako iz godine u godinu razotkriva. Svako je razotkriva sa svog aspekta. Psihijatri sa svoje tačke gledišta, defektolozi sa svoje, psiholozi sa svoje... Ali se svi slažu da još uvek treba tragati za novim otkrićima i novim teorijama. Za sada ne postoji konačan dogovor kako nastaje i kako se leči autizam ali jedno je sigurno. Bitan je pristup okoline i društva u otkrivanju njihovih intelektualnih potencijala i emocija.

* Naglasila bih da postoje još niz akreditovanih programa koje Vaš centar može da ponudi nastavnom kadru u osnovnim i srednjim školama koji bi sticali znanja o deci koja imaju autizam i deci koja imaju poseban pristup situaciji i okruženju. To su seminari i programi pod rednim kataloškim brojem 339,348,369,374,379 itd. Ukoliko bi Vaš centar omogućio da se bar jedan od ovih seminara održi u našem gradu to bi dosta pomoglo u obučavanju stručnih kadrova za sprovođenje nastave i olakšalo probleme i umanjilo strahove svih onih roditelja koji još uvek čekaju svoju decu ispred njihovih učionica...

* Za kraj bi naglasila da na svetu ne postoji nijedna nauka koja je konačna i koja ne navodi na dalja istraživanja..Ne postoji čovek koji može da tvrdi da sve zna o svemu. Čovek uči dok je živ. Juče u vrtiću i školi, danas na fakultetu, sutra na specijalizaciji. To je jedna velika škola – škola života koja se stalno nastavlja, a mi smo samo večiti đaci u jednom njenom segmentu.

Zato, dragi moji nastavnici diploma vam je samo vaš lični uspeh i ulaznica da se zaposlite u jednoj od škola (možda). Neophodno je da se dalje edukujete i obučavate kako bi sebi i drugima obezbedili egzistenciju. To vam kažem ja – dipl.mašinski inženjer koji je nekada davno napustio amfiteatar na Fakultetu Inženjerskih Nauka gde je inače i sedište Centra za stručno usavršavanje zaposlenih u prosveti. Ja sam još uvek đak i obrazujem se da radim sa inženjerskim alatima i softverima koji služe za konstruisanje. 

Uostalom moja najveća dužnost je biti RODITELJ!

Hvala na ukazanom razumevanju i što ste izdvojili dragoceno vreme čitajući moje sugestije.




4. Članak za Prosvetni pregled 

Poštovani,

Zovem se Aleksandra Milivojević. Iz Kragujevca sam i majka sam Milice Milivojević koja sada ima šest i po godina i koja je pre nepunih mesec dana pošla u prvi razred osnovne škole. Inače Milica ima dijagnozu koja zvanično glasi pervazivni razvojni poremećaj.

Obzirom da je kampanja za uvođenje kvalitetnog inkluzivnog obrazovanja u sistem obrazovanja u Republici Srbiji već uveliko aktuelna, ja ću izneti svoja iskustva i stavove iz ugla roditelja čije dete pohađa osnovnu školu.

Ime škole i pojedinaca koji su zaposleni u osnovnoj školi koju Milica pohađa neću pominjati iz razloga što ne želim nikoga da prozivam niti da optužujem obzirom da su i oni kako sami kažu “zatečeni i nespremni” postojećom situacijom, a koja se odnosi na sprovođenje mera individualizacije deteta sa posebnim potrebama u obrazovni sistem. Ne ulazim u to koji su razlozi za njihovu nespremnost, a mislim da mene kao roditelja i moje dete to ne bi trebalo mnogo ni da zanima. Ono što je bila naša zakonska obaveza to je da kao roditelji Milicu upišemo u prvi razred osnovne škole posle završenog pripremnog predškolskog programa, naravno sa svim mogućim i pisanim i usmenim informacijama koje se odnose na Milicin poremećaj (izveštaji logopeda, defektologa kao stručnih saradnika i izveštaji njenog personalnog asistenta koji je sa Milicom vaspitno i edukativno radio u vrtiću). Ponudili smo svu vrstu saradnje kako bi se Milica što pre uklopila i socijalizovala u odeljenju.

Kako je adaptacija na novu sredinu i nove likove u odeljenju protekla vrlo burno i uznemiravajuće i po nju i po druge na samom početku, bila sam primorana da se i ja adekvatnije uključim u Milicino prilagođavanje. Angažovali smo i stručnog saradnika defektologa koji je zaposlen u ustanovi u kojoj je Milica pohađala PPP i koja najbolje poznaje Milicino ponašanje, ispoljavanje emocija i reakcije na iznenadne spoljašnje promene. Date su instrukcije učiteljici, psihologu i pedagogu škole, i pedagoškom asistentu u nastavi koji je dodeljen učiteljici na ispomoć pri vođenju nastave i koji nije zadužen niti obrazovan za edukativno vaspitni rad sa decom sa posebnim potrebama koja pohađaju osnovnu školu. Takođe nikakva priprema i edukacija učitelja ni stručnih saradnika škole iz oblasti uvođenja inkluzije u obrazovni sistem nije sprovedena niti se ostvaruje. O stručnom pedagoškom asistentu u nastavi (što nije isto što i personalni pratilac deteta) da i ne govorim. Za sada pojedine tačke i mere individualizacije postoje samo u zakonu o osnovnom obrazovanju (samo na papiru) bez njihove realizacije.

Ovo sve govorim da bih upoznala javnost sa kakvim se sve problemima već na početku sreću pre svega dete pa zatim njegovi roditelji i zaposlen kadar u školi. Svi smo mi karike u lancu koji treba da uspešno sarađuje i sprovodi inkluzivnu praksu u školama. Do zastoja je očigledno došlo usled neinformisanosti, nedovoljnog broja obučenih pedagoga za rad sa decom sa posebnim potrebama, nesprovođenja edukativnih seminara i pravovremene obuke koje bi pohađao školski kadar, nedovoljna povezanost stručnjaka iz specijalizovanih ustanova... Uopšteno zakon o inkluzivnom obrazovanju se u našoj zemlji (za druge zemlje ne znam i ne treba da znam) se vrlo malo i sporo sprovodi ili se u nekim školama po gradovima Republike Srbije uopšte ne sprovodi.

Da bi svima nama bilo lakše i da bi se bolje osećali, a pre svega mislim da bi se dete bolje osećalo i prihvatalo novu sredinu i postiglo svoje maksimalne potencijale obzirom na svoje sposobnosti i mogućnosti, nije dovoljna samo uključenost i saradnja roditelja, učitelja, pedagoškog asistenta (ukoliko on uopšte postoji), pedagoga i psihologa škole. Oni ne mogu i ne smeju da budu jedina karika u lancu sprovođenja uspešne inkluzivne prakse po školama. Neophodna je uključenost i školske uprave i Ministarstva Prosvete, lokalne samouprave ili državne uprave zadužene za obrazovanje, interresorne komisije, saradnja specijalnih ustanova zaduženih za obrazovanje dece ometenih u razvoju sa redovnim školama, saradnja sa razvojnim savetovalištima i dečijim i školskim dispanzerima, ukoliko je potrebno uključiti i dečijeg pedijatra i neuropsihijatra itd.

Apelujem na sve one koje sam nabrojala do sada i građane koji mogu doprineti kvalitetnijem obrazovanju dece sa posebnim potrebama u našoj državi i njihovom kvalitetnijem životu uopšte, da uzmu učešća u realizaciji ove kampanje kako zakon o inkluzivnom obrazovanju ne bi ostao samo na papiru.

Ne dozvolimo da se pojedina deca osećaju nemoćnim i nesigurnim i da njihovi roditelji ne osećaju krivicu, stid i sramotu, već da budu ponosni što su roditelji dece koja imaju drugačiji pristup prema okolini i društvu, ali koja imaju svoje znanje, vrednosti i svoje potencijale.

Zahvaljujem što ste izdvojili svoje dragoceno vreme da pročitate ovo moje iskustvo iz ugla roditelja deteta sa posebnim potrebama.