Reč stručnjaka

Evo kako oligofrenolozi odnosno stručnjaci koji poznaju razvojne poremećaje iz spektra autizma objašnjavaju pristup i metode koje se primenjuju kao obrazovno - vaspitna mera u školama. Ovom prilikom htela sam da učiteljima i nastavnicima malo približim osobenosti dece koja imaju ovaj poremećaj. Možda će im pomoći u samom pristupu i organizovanju nastave ukoliko u svom odeljenju imaju dete koje ima poremećaj iz spektra autizma.

Inače članak je preuzet iz seminara koji je održan kao obuka nastavnih kadrova koji su zaposleni u prosveti

MOGUĆNOST INKLUZIVNOG OBRAZOVANJA DECE S POREMEĆAJIMA AUTISTIČKOG SPEKTRA

Ivona Milačić-Vidojević,  Nenad Glumbić,  Mirjana Jovanović

Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Univerzitet u Beogradu

OSOBENOSTI DECE SA AUTIZMOM

Autizam je neurorazvojni poremećaj koga karakterišu značajna oštećenja u oblasti recipročnih socijalnih interakcija i obrazaca komunikacije, kao i ograničen, stereotipan i repetitivan repertoar ponašanja, interesovanja i aktivnosti (SZO, 1992). Dijagnoza autizma postavlja se na osnovu ispoljenih:

1. teškoća u socijalnim odnosima
2. teškoća u socijalnoj komunikaciji i
3. oštećenja imaginacije i kreativne igre.

O navedenim karakteristikama obično se govori kao o „trijadi“ oštećenja (Wing, Gould, 1979). Potrebno je da dete manifestuje teškoće u sve tri oblasti da bi se postavila dijagnoza autizma.

Deca su različita i način na koji se autizam manifestuje kod svakog deteta je različit tako da se termin autistični spektar poremećaja (ASP) često koristi da bi se opisalo navedeno stanje.

Dijagnoza autizma ne ukazuje na stepen inteligencije deteta već opisuje kako dete izražava autistično ponašanje. Visoko inteligentno dete može da pokazuje izraženo autistično ponašanje, a dete koje ima nižu inteligenciju može da ispoljava samo blago autistično ponašanje, i obrnuto.

Neobični obrasci mišljenja i ponašanja mogu da stvore velike probleme u školovanju deteta u redovnom razredu. Neki od njih, međutim, mogu biti i prednost za dete sa autizmom. Njihovo razumevanje može biti od pomoći učitelju u prilagođavanju obrazovnog okruženja posebnim obrazovnim potrebama dece sa ASP. Najčešće manifestacije autističnog poremećaja su:

• ograničena/opsesivna interesovanja mogu biti sveprožimajuća i dete može pokazati teškoću da se fokusira na bilo koji drugi ponuđeni sadržaj. Uglavnom se ne preporučuje pokušaj oslobađanja deteta od opsesivnog interesovanja zbog velike mogućnosti da će ga dete ubrzo zameniti nekim drugim interesovanjem podjednakog ili većeg intenziteta. Dete može biti vrlo informisano i edukovano u oblasti svog interesovanja i može provoditi dosta vremena u sakupljanju dodatnih činjenica.
• opsesivna želja za istovetnošću. Izražena potreba deteta da se organizuje prema svojim kriterijumima npr. dete može rasporediti neke predmete na određeni način. Dete sa autizmom voli ono što je poznato za razliku od tipične dece koja bi uvek volela novu igračku. Deca sa autizmom ne vole promene zato što svaka promena stvara nesigurnost i izaziva veliku anksioznost.
• preokupacija delovima predmeta umesto celine. O tome se govori kao o nedostatku „centralne koherence“. Npr. dete se igra točkovima automobila, a ne celim autom. Dete će imati problema u povezivanju pojmova i biće mu potrebna pomoć da sagleda „širu sliku“.
• senzorna preosetljivost. Dete može biti veoma osetljivo na stimuluse koje drugi ljudi čak i ne primećuju npr. šum klima uređaja. Buka ili glasan govor takođe mogu biti uznemirujući.
• iracionalni strahovi.  Dete može biti veoma uplašeno predmetima ili situacijama koje nama ne izgledaju strašno (npr. strah od povlačenja vodokotlića).
• repetitivni pokreti telom kao što su lepršanje ili roking.
• repetitivni govor. Dete može ponavljati određene reči ili fraze ili može pričati o nečemu što njega zanima i da ne primećuje da drugi ljudi nisu zainteresovani za tu temu.
• repetitivne rutine, npr. ređanje automobila u red iznova i iznova. Dete će uživati u edukativnim aktivnostima koje su ponavljajuće i koje bi druga deca smatrala dosadnim.
• poblemi pažnje. Dete npr. neće usmeravati pogled u pravcu pokazivanja rukom na neki predmet. Postojaće problemi u dobijanju pažnje od strane deteta, ali i teškoće da se detetova pažnja sa jednog sadržaja premesti na neki drugi.
• razumevanje – dete sa ASP nema problema u prepoznavanju reči, ali često ne razume ono što je pročitano.
• procesiranje informacija. Detetu sa ASP je potrebo duže vreme da procesira govor i potrebno je da učitelj sačeka i dozvoli više vremena detetu sa ASP da pruži odgovor.
• organizacione veštine. Detetu sa ASP će biti teško da se samo organizuje, ali ono može da sledi postojeću organizaciju npr. rutine, raspored koji detetu redukuju stres i povećava samopouzdanje.
• prekomerna stimulacija je najčešće uzrok  problema u ponašanju. Kada su deca uznemirena naša najčešća reakcija je povećanje stimulacije npr. učitelj prilazi detetu, priča mu, dodiruje ga, što detetu sa ASP povećava anksioznost. Anksioznost pokazuje tendenciju narastanja tokom dana i dete može iznenada da „prsne“. Važno je uočiti šta je bio „okidač“ za neodgovarajuće ponašanje i nadalje ga izbegavati.
• teorija uma. Dete sa ASP ne može da shvati da drugi ljudi imaju mišljenja i stavove koji se razlikuju od njegovih što može voditi nesporazumu (npr. dete neće imati potrebu da objasni učitelju situaciju ili problem zato što misli da on već zna šta se dogodilo).
• „ostrvca“ sposobnosti. Kod deteta sa ASP je prisutan disharmoničan profil sposobnosti (npr. dete može odlično znati engleski jezik, ali neće znati skoro ništa iz matematike). Ne treba pretpostavljati da ukoliko dete sa ASP zna A da sigurno zna i B.
• vizuelne veštine. Neke osobe sa autizmom kažu da misle u slikama. Korišćenje vizuelnih sredstava u razredu je od suštinskog značaja za praćenje nastave.
• ponekad postoji izrazito dobro mehaničko pamćenje što može biti koristan način za učenje određenih sadržaja, ali učitelj mora biti svestan da mehaničko ponavljanje može da zamagli suštinsko razumevanje sadržaja koji se obrađuje.

ULOGA UČITELJA

Ispitivanje stavova učitelja prema inkluzivnom obrazovanju od velikog je značaja za sticanje uvida u dinamiku interpersonalnih odnosa unutar inkluzivnog odeljenja, s obzirom na to da su učitelji važan deo dinamičkog sistema u razredu  (Rose, 2001). Utvrđeno je da stavovi učitelja u velikoj meri utiču na proces i ishod inkluzije (Avramidis et al., 2000). Štaviše, pozitivni stavovi učitelja prema inkluziji dece sa ometenošću povezani su sa motivacijom za rad i edukaciju dece sa ometenošću (Richards, 1999).  

Varijabla koja se dovodi u vezu sa stavovima učitelja prema inkluziji jeste iskustvo u edukaciji dece sa ometenošću (Wishart, 2001). Učitelji koji su edukovali decu sa ometenošću u inkluzivnom razredu imaju pozitivnije stavove prema inkluziji nego učitelji bez iskustva (Avramidis et al., 2000). Istraživanje o stavovima učitelja prema inkluziji u Srbiji (Kalyva et al., 2007) pokazuje da oni imaju unekoliko negativan stav što je u suprotnosti sa istraživanjima u drugim zemljama gde učitelji izražavaju generalno pozitivan stav prema inkluziji (Gilmore et al., 2003). Učitelji u Srbiji pokazuju negativan stav nezavisno od iskustva tj. broja godina provedenih u obrazovanju. Učitelji koji imaju iskustva u radu sa decom sa ometenošću imaju pozitivnije stavove prema inkluziji nego njihove kolege bez iskustva. Ovo je u skladu sa drugim istraživanjima (LeRoyB, Simpson, 1996) koji ukazuju da se pouzdanje učitelja u praksu obrazovanja i uspeh u inkluziji povećava sa iskustvom u obrazovanju dece sa ometenošću.

Učitelji u Srbiji su pokazali najnegativniji stav prema praksi u razredu što se može objasniti nedostatkom podrške u razredu i nedovoljnim školskim resursima. Odsustvo sredinskih resursa je povezano sa negativnim stavovima i u drugim zemljama (Avramidis, Norwich, 2002). Učitelji su takođe imali negativan stav i u pogledu suštinskih perspektiva tj. verovanja da deca sa ometenošću imaju pravo da budu edukovana u razredu sa decom tipičnog razvoja ili da je inkluzija najbolja praksa za edukaciju sve dece (Stoiober, 1998). Čak i kada imaju generalno pozitivan stav prema inkluziji učitelji retko prihvataju potpunu inkluziju (Scruggs, Mastropieri, 1996). Što se tiče efekata inkluzije, učitelji u Srbiji su imali neutralan stav, verovatno zato što je inkluzija u Srbiji počela da se sprovodi, u eksperimentalnom obliku, tek 1998. godine (Save the Childer, 2004).

Stavljanje deteta u redovnu školu bez odgovarajuće podrške predstavlja veliko opterećenje za učitelja. Za dete ovaj postupak će voditi integraciji bez socijalne inkluzije i bez napretka u obrazovanju. U najgorem slučaju može doći do pojave destruktivnog ponašanja i isključivanja deteta iz škole. Nacionalno društvo za autizam u Engleskoj (Batten, 2005) je utvrdilo da 21% dece sa autizmom biva izbačeno iz škole u nekom periodu vremena, a najčešći razlog je nemogućnost škole da izađe na kraj sa detetom (Bernard et al., 2002). Učiteljima nedostaje veština, znanje i kompetencija da efikasno uključe u razred dete sa ometenošću (Avramidis, Norwich, 2002). Školama je potrebna edukacija kadra i podrška specijalista koji bi pružili podršku  detetu.

Burack (Burack et al., 1997) je naglasio važnu ulogu učitelja u uspehu  inkluzivnih programa. Dva kriterijuma su važna: želja učitelja da učestvuju u programu  i obezbeđenje treninga. Bez podrške i obučavanja samo je 30% učitelja spremno da učestvuje u inkluziji, a sa podrškom ovaj broj se penje na 86% (Milles, Simpson, 1998).

Navedena istraživanja pokazuju da je važnost uloge učitelja u uspehu integracije evidentna. Pozitivni stavovi učitelja prema integraciji nastupaju posle obezbeđenih uslova. Postoje dva važna faktora koji utiču na stavove učitelja – sigurnost koju dobijaju posle obuke i sam kontakt sa decom sa autizmom. Zabrinutost učitelja koji nisu radili sa decom sa autizmom nastaje usled negativnih stereotipa koji se smanjuju sa kontaktom. Izgleda da su ponašanja povezana sa negativnim stereotipom retka, barem među decom koja su već integrisana (Elhoweris, Alsheikh, 2006).

Jedna od direktnih posledica medicinskog modela ometenosti vezana je za shvatanje da se barijere na putu inkluzivnog obrazovanja dece sa autizmom nalaze unutar deteta sa ASP. Prema ovom, sada prevaziđenom modelu, svu pažnju treba usmeriti na samo dete i modifikaciju njegovog ponašanja. U praksi, prihvatanje ovakvog stava uglavnom je proizvodilo dva tipa reakcija: samoproklamovani eksperti za autizam sprovode „terapeutsku edukaciju“ čiji je cilj minimiziranje autističnog ponašanja, a ne restruktuiranje obrazovnog okruženja ili, potpuno suprotno, učitelji, uplašeni kompleksnošću kliničkih manifestacija autizma, odustaju od bilo kakve intervencije i prepuštaju je stvarnim ili samoproklamovanim stručnjacima (Breakey, 2006).

            Odbacivanjem medicinskog modela ometenosti postepeno je postajalo jasno da se učitelji moraju prilagoditi različitim edukativnim potrebama ove dece. Džordanova (Jordan,  2005) smatra da učitelj mora imati izvesna saznanja o karakteristikama dece sa autizmom kako bi na ponašanje deteta gledao kroz posebnu prizmu. Tako se, na primer, udarac upućen drugom detetu može tumačiti kao poziv na igru, a ne kao agresivni akt, dok se bukvalna interpretacija govora tumači kao nesposobnost razumevanja konteksta.

U nekim istraživanjima ispitivana je vrsta podrške koju učitelji smatraju bitnom u procesu inkluzivnog obrazovanja dece sa autizmom (Elhoweris, Alsheikh, 2006). Sama podrška u učenju deteta sa autizmom nije odgovarajuća ukoliko učitelj nema obuku i iskustvo u radu sa decom sa autizmom. Učitelji su smatrali da je roditeljima potreban visok nivo emocionalne podrške i da je najveći izvor stresa za učitelje nesklad između njihovih i roditeljskih percepcija i očekivanja. Oni pokazuju zabrinutost za decu tipičnog razvoja (fizička sigurnost dece, izlaganje ekstremnom ponašanju, distrakcija usled neprilagođenog ponašanja ometenog deteta,  osećanje da se ne mogu posvetiti drugoj deci u dovoljnoj meri). Učitelji i škola imaju primedbe na veliko kašnjenje od strane psihologa od trenutka kada se problem uoči do dobijanja izveštaja i dijagnoze. Učitelji iskazuju zabrinutost i u pogledu saradnje sa asistentom u razredu. Stres učitelja se povećava kada se od njih očekuje da usmeravaju rad asistenta, a sami nemaju dovoljno znanja o autizmu. Nedostatak komunikacije između rukovodstva škole i učitelja povećava njihovu ranjivost (Waddingtnon, Reed, 2006).

ZAKLJUČAK

            Inkluzivno obrazovanje dece s poremećajima autističkog spektra uvedeno je, kako zbog uverenja da će se akademska postignuća, adaptivne sposobnosti i socijalne interakcije značajnije unaprediti u inkluzivnom setingu, tako i zbog shvatanja da je edukacija u najmanje restriktivnom okruženju inherentna širem konceptu ljudskih prava.

            Treba imati u vidu da je puka integracija dece sa autizmom, bez obezbeđivanja dodatne, specijalizovane podrške, regresija u odnosu na tradicionalan sistem obrazovanja ove dece u tzv. specijalnim školama. Otuda bi trebalo pažljivo raditi na obezbeđivanju širokog spektra različitih modela podrške, usaglašenih sa potrebama svakog pojedinačnog deteta, kao i na evaluaciji stvarnih efekata inkluzivnog procesa.

Realizovana je DRUGA emisija

Drugari, 
obaveštavamo Vas da je uspešno  realizovana DRUGA po redu emisija u okviru projekta RASTIMO ZAJEDNO. Govorilo se na temu Inkluzije u visokom obrazovanju (link) . 
Gošće emisije bile su Nataša Jevtović i Sanja Ćurčic iz Udruženja studenata sa handikepom iz Kragujevca, koje su iznesle svoje stavove na temu Inkluzije, koji su to najčešci problemi sa kojima se susreću studenti sa hendikepom. 
Na stranici EMISIJE mozete pogledati detaljan sinopsis kao i da ukoliko ste propustili preslušate celu emisiju. 
Takodje želimo da Vas podsetimo da ukoliko Vas interesuje tema Inkluzije ili imate svoj stav o tome i ukoliko imate neko pitanje vezano za Inkluziju možete postaviti tokom emisije na broj 043 335 099, sms-om na broj 061 1903430 ili nam poslati mail 

Pozdrav i RASTIMO ZAJEDNO !!! 

Tajna škole ...

Predstaviću Vam reč jednog velikog stručnjaka koji sa svog aspekta govori o obrazovnom sistemu i školi! Polazna činjenica na koju se on bazira kada priča o školi je dete. Volela bih da ga pažljivo saslušate i ocenite u čemu se sa njim slažete a u čemu ne i zašto. Profesora Bojanina sam imala prilike da lično upoznam i porazgovaram sa njim. Retki su ljudi i stručnjaci koji na mene ostave jak utisak. Evo i zašto je to tako...

Promocija projekta RASTIMO ZAJEDNO - Inkluzija u nedeljniku Kragujevačke novine

Drugari, 
u cilju što boljeg promovisanja i obaveštavanja gradjana grada Kragujevca vezano za projekat Rastimo zajedno - Inkluzija koji se realizuje na talasima Radija 34 smo objavili reklamni plakat u nedeljnom listu Kragujevačke novine.

Reklama u nedeljnom listu Kragujevacke novine

Podsećamo sve roditelje, nastavnike, one koje interesuje ova tema i sve slušaoce koji žele da se uključe da li da postave pitanje ili daju svoj stav i mišljenje na temu Inkluzije i inkluzivnog obrazovanja u Kragujevcu i u Srbiji uopšte da se mogu javiti u toku emisije 
koja se realizuje svake srede počevši od 29.08.2012 u periodu od 17:00 do 18:00h na talasima Radija 34 na frekvenciji 88,9MHz ili ukoliko nas pratite putem internet radija na adresi online Radio 34 putem broja telefona 
034/335-099 kao i sms-om na broj 
061/1903430 zatim putem maila kao i na ovoj stranici u komentarima.
Oni koji propuste premijerni termin emitovanja sve emisije kao i sinopsis može pogledati i preslušati na stranici. 

A za sve one koji još nisu upućeni u pojam inkluzije, da kažemo da inkluzija predstavlja uključivanje, uključenost, obuhvatanje i podrazumevanje ili 
- kada se SVA deca igraju, 
- kada se SVA deca školuju, 
- kada POMAŽEMO drugarima, 
- kada DELIMO i 
  KADA SE VOLIMO !!! 

Pridružite nam se,

Pozdrav i RASTIMO ZAJEDNO!!!!

Realizacija PRVE emisije

Drugari, 
uspešno je realizovana PRVA emisija projekta RASTIMO ZAJEDNO. Na stranici EMISIJE mozete pogledati detalje i ukoliko ste propustili da preslušate celu emisiju. 

Pozdrav i RASTIMO ZAJEDNO !!! 

Inkluzija iz različitih uglova

Pod inkluzijom se obično podrazumeva potpuno učešće u društvenom životu svih osoba, bez obzira na pol, nacionalno, versko i socio-ekonomsko poreklo, sposobnosti i zdravstveno stanje.

Inkluzija se oslanja na princip poštovanja različitosti i na verovanje da različitost obogaćuje svet u kojem živimo. Inkluzivno obrazovanje je pokušaj da se svoj deci obezbedi kvalitetno obrazovanje. Dete plus podržava ovu ideju i otvara svoje stranice za temu inkluzije.

Pridružite nam se pokretanjem novih pitanja, tema i primera dobre prakse.

  Iz ugla jednog nastavnika - Inkluz(i)ja 
    

       Dejan Kreculj je profesor fizike i osnova tehnike i zaposlen je kao nastavnik tehničkog i informatičkog  i osnova informatike i računarstva u osnovnoj školi. U tekstu koji sledi, govori o tome kako je inkluzija ušla u njegovu učionicu.

Brojnim kolegama koji su prisustvovali junskom Saboru učitelja, imao sam priliku da, u jednoj od grupa koja je radila na Učiteljskom fakultetu, prezentujem rad pod nazivom „Bokijev osmeh ili kako je inkluzija zahvaljujući jednom seminaru ušla u moju učionicu“. Bilo je to intimno i, na mahove emotivno, promišljanje prakse inkluzivnog obrazovanja; zapravo njegovo doživljavanje i proživljavanje kao posledica jednog seminara koji je u biti promenio lični stav dugogodišnjeg nastavnika osnovne škole.

Prilog u vezi sa radom dostavio sam u obliku prezentacije. Mada na prvi pogled neformalno otpočinje citatom iz opusa Miroslava Antića, osećam potrebu da ga opravdam jer sam emotivno vezan za tu pregršt duboko potresnih reči: i kao rođeni Pančevac, i znajući o tome iz priča mog počivšeg oca. U olovnim, ratnim danima, u istoj klupi pančevačke gimanzije sedela su dva Miroslava. Jednog su zvali Mirko, i bio je to moj otac, kasnije do penzionisanja omiljeni profesor generacijama kovinskih gimnazijalaca, a drugog Mika, čika Mika Antić, literarna svevremena legenda vojvođanske ravnice. Zato sam svoje ispovedanje otpočeo odlomkom iz njegovog dela „Kad sam bio garav“:

„U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.

Ubili su ga fašisti 1942. godine u Drugom svetskom ratu. Sahranjen je negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem.

------------------------------------------------

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.

Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.“

I u mojoj učionici, negde u zadnjoj klupi sedi Bojan, ili Boki, kako ga drugovi od milja zovu. Tih, nenametljiv dečak koji vazda rukom skriva, kada mu se približim, svoju jedinu svesku. I tako iz nedelje u nedelju, kada je u školi.

Elem, iako predmet koji predajem već gotovo tri decenije, Tehničko obrazovanje, praćen neprestanim reformama još u vreme kada sam počeo da radim, podrazumeva individualni pristup detetu, davanje slobode samostalnog stvaralaštva, a i vrednovanje postignuća u skladu s ličnim, pojedinačnim sposobnostima, inkluzija kao ideja mi je od samog početka bila strana i odbojna. Verujem da je razlog i rigidnost koja narasta u čoveku s godinama života i staža, hteo da prizna ili ne. Iz literature sam znao o njoj štošta, ali ... da, ali ipak „to nije za mene“. A onda je nešto podstaklo promene u meni samom a, priznajem, i mom daljem radu. Bio je to briljantno održani seminar, sa voditeljkama - koleginicama koje ne dolaze „negde od gore“ već se koliko sutradan vraćaju u svoje učionice; njihova živa iskustva učinila su da se i sam zdušno založim za inkluziju, da pokušam da i sam napravim IOP i počnem da radim po njemu. Najkraće rečeno – sve što sam saznao na seminaru pokrenulo me je da pretočim u praksu.

Mada novina u mom dosadašnjem radu, IOP koji sam timski uradio sa mladim kolegom, odeljenskim stareišinom i nastavnikom matematike tada prvog i jedinog učenika sa kime sam tako radio, pokazao se, po mojoj oceni, izvanredan. Boki je počeo redovnije da dolazi na moje časove. To su, prema rasporedu, 5. i 6. čas, što mu je ranije davalo povoda da ili ne dođe na njih, da ode posle 4. časa kući, ili da iz raznih razloga («boli ga glava», «boli ga zub», «muka mu je» ...) traži da ode. Kada mu je IOP-om pružen konkretan i, za njega, ostvariv zadatak, odmah je postao redovniji na časovima i počeo aktivno da učestvuje u radu. Pripremao sam mu zadatke na posebim A4 listovima, on je crtao i trudio se da postigne. Rezultati su postajali evidentni. Takođe, od pripremljenog materijala, fotokopiranih mreža papirnih maketa izradio je maketu kućice. Ni relativno tanka hartija nije bila problem, a vežba je realizovana. Nije želeo da je oboji i to je ispoštovano. Veliki korak bilo je njegovo uključivanje u rad grupe koja je pravila maketu školske zgrade. Postao je deo tima i timski su napravili maketu.

Znači, ono što sam saznao na seminaru bilo je korisno, moguće i primenljivo u praksi, upravo kako je i sam seminar nazvan «Kreiranjem individualnih planova do inkluzivne prakse». Nesumljivo da je za mene lično, a time i za učenike sa kojima radim, profesionalna dobiti od ovog seminara bila ogromna. Prve godine bio je to jedan učenik, u šestom razredu, sledeće se priljučila i Sonja, naredne će ih biti više. Strateško opredeljenje ka inkluzivnom obrazovanju, obavezujuće i zakonskom regulativom, pretočilo se iz obaveze ka sopstvenom izazovu za osmišljavanje i pažljivu realizaciju i evaluaciju nastave. IOP je postao sastavni deo pripremne nastave i sredstvo kojim se učeniku sa kojim sam radio i još uvek radim, pomoglo da postigne ono što je u njegovim mogućnostima. Procena ove dobiti je u onim trenucima kada se učenik obraduje što je uradio šta sam mu pripremio, a i ja sâm se obradujem i iznenadim videvši da je postigao, ponekad i više nego što sam očekivao od njega. Stidljivi osmeh na Bojanovom licu mi to govori.

Pomenuću i da bi se dobrobit za ciljnu grupu mogla proceiti s dovoljne vremenske distance: u dosadašnjem dugogodišnjem radu sa učenicima sa kojima je zaista potrebno raditi po posebnom programu uvideo sam tu potrebu jer sam predavao učenicima od kojih su četvoro bili teško oštećenog vida, jedna učenica rođena gluva, a dve sa samo po dva-tri prsta na svakoj ruci. Svi su završili našu osnovnu školu i nastavili redovno školovanje. Danas su to odrasli ljudi sa svojim porodicama i rade, šta više jedna od njih je nedavno diplomirala na Farmaceutskom fakultetu. Kako smo radili – znamo. Bilo je poteškoća ali su se one mahom rešavale u hodu, spontano, nesistematski. IOP je stoga velika dobit za rad sa njima, a sa njim sam se susreo prvi put na ovom seminaru.

Neprestano smanjivanje broja učenika naše škole, kao posledica depopulacije ekonomski devastiranog Kovina, neminovno je dovelo do toga da se broj učenika prepolovi u odnosu na vreme kada sam počinjao. To je uslovilo i prostorne i materijalne promene, tako da je kabinet za Tehničko obrazovanje ukinut, te se prešlo na rad po učionicama. S druge strane, osposobljena je učionica sa računarima, koja omogućava ostvarivanje dela programa, ali je i namenski prostor za praktični rad potreban pošto se sve radi u učionici opšte namene.

Drugo na šta bih ukazao, ne ulazeći u problematiku ostalih nastavnih predmeta, kao autor mnogih metodskih priloga iz ovog predmeta i koautor udžbenika: smatram da se oseća potreba za metodskim priručnikom sa zadacima, idejama, nacrtima i zanimljivim materijalima koje bi nastavnici mogi da koriste u inkluzivnoj praksi. Naravno, za to je potrebno vreme, a model bi trebalo potražiti u načinu nastajanja višedecenijske kultne zbirke zadataka srednjoškolske matematike kolege Venea Bogoslavova. Verujem da ne grešim kada tvrdim da je trenutno ogromna neuravnoteženost u kvantitetu i kvalitetu metodskih priloga, primera dobre prakse, u korist mlađeg uzrasta, a na uštrb uzrasta starijih razreda; većina ih je u domenu razredne nastave, dok je predmetna u povoju. Na seminaru je bilo mnogo toga o radu učitelja, dok je predmetnim nastavnicima ostavljeno da promišljaju kako bi ova znanja i veštine mogli da primene u nastavi svojih predmeta. Portfolio naslovljen isto kao i ovaj prilog začetak je jednog takvog materijala i, osim na izložbi, dok sam prezentovao, video sam da ga kolege s pažnjom prelistavaju. Shvatio sam to kao potvrdu sopstvenog zaključka i valjanosti ideje da sa radom nastavim.

Ne znam koliko će biti shvaćeno kao važno, ali bih pomenuo da je učenik sa kojim sam počeo da radim po IOP-u i dalje neredovno pohađao školu, međutim, gotovo uvek je utorkom dolazio. Pretpostavljam da ste pogodili – tog dana Bojan ima čas kod mene. Druga angedotska beleška koju bih preneo je sa časa kada smo pravili makete kućica. Kao što sam naveo, to su poslednji časovi i učenici šestog razreda su umorni, gladni i dekoncentrisani, posebno u popodnevnoj smeni, zimi, kada je već odavno napolju mrak. Stoga sam ih motivisao da rade na maketama, a pošto u tom odeljenju ima dosta učenika – putnika, obećao sam da svi koji uspešno urade vežbu mogu da krenu i ranije. To je obično svega oko 5 minuta, ali je ipak nagrada. Pre je bilo već ustaljeno da Bojan bude na 5. času, ako uopšte ostane, ali da potom samovoljno odlazi. Sada, kada je zvonilo za kraj 5. časa, na izlazu iz učionice prišao mi je i pitao da li i on može da ostane do kraja 6. časa da bi završio vežbu. Želeo je, ostao i uradio...

    

   Priča o inkluziji iz ugla jedne mame

       Svaka majka još u doba bremenitosti kaže sebi „Da je samo živo i zdravo!“. Željna rečenica, a usadile su nam je naše bake, strine, tetke, majke i to se dugo već prenosi u Srbiji, te majka koja rodi dete malo drugačije ili dete koje možda malo drugačije napreduje, razvija se, funkcioniše, postaje i sama objekat raznih priča, iščuđavanja, nerazumevanja, te se bol i patnja dugo potiskuju, ne zato što ne volite svoje dete, ne zato što ga se stidite, već zato što retko ko u okolini otvori vrata svog srca i razume  i prihvati  vas kao porodicu sa identitetom, a ne invaliditetom. Porodice koje imaju decu sa bilo kakvim poteškoćama u razvoju ili učenju, nisu disfunkcionalne, već snažne, vrlo korisne društvu, a da samo društo  toga nije ni svesno.

Nije lako svakako. Treba puno snage za objašnjenja, najpre sebi, pa porodici, okolini, a razumevanja je vrlo malo. Međutim, uvek postoji neko ko sve zna, sve razume, sve oseća, i takvi su ljudi dragoceni. A kroz čitavu ovu priču o inkluziji, ne samo obrazovnoj, već i socijalnoj, nadam se da će se pogledi na naše živote, porodice, našu decu promeniti, jer to je jedini način da postanemo bolji ljudi.

Majka sam dvoje dece kojima se ponosim. Svakog dana posmatram inkluziju u svojoj kući i zapažam lepotu različitosti i kako se obojica prožimaju jedan kroz drugog svojim posebnostima, talentima, resursima. Podrška su  jedan  drugome u svakodnevnom životu i kroz poštovanje i zadovoljenje svojih potreba, naučili su da saosećaju, razumeju i pomažu sve ostale drugare bez obzira na njihovo poreklo, socijalni i materijalni status, različitost...Ubeđena sam da moja dva dečaka odrastaju u dobre ljude i da je mlađi sin Bogdan, bez obzira na autizam i poteškoće u komunikaciji, za našu porodicu dar Božiji. Upoznali smo veliki broj prijatelja, spoznali lepote različitih načina života, vaspitanja, obrazovanja, upoznali smo svet likovne umetnosti i otkrili nove svetove. Ne znamo gde će nas put sve odvesti, kao ni bilo koji drugi roditelji, ali u jedno sam sigurna - da će na tom putu i dalje biti dosta iznenađenja  i spoznaje.

Jedna smo od porodica koja nije bila u mogućnosti da se preseli u Beograd, Novi Sad, Vršac u cilju boljeg napredovanja svog deteta. Ono što smo mogli da učinimo u interesu deteta jeste da sve informacije, savete, testiranja, defektološke vežbe prenesemo u Belu Crkvu, najpre vaspitačici, a sada učiteljici i da svi zajedno timski vežbamo, radimo i osposobimo Bogdana za samostalan život i uključimo u društvenu zajednicu koliko god je to moguće. Nikada nisam pristajala na limit. Kao što ne verujem u dete sa limitom, porodicu sa limitom, ne verujem ni u inkluziju sa neuspehom. Limita nema, jer svako dete ima svoj tempo razvoja, svaka porodica postiže rezultate na svoj osobit način, inkluzija ima uspeha samo ukoliko u svakom novom danu u malim, sitnim koracima prepoznamo krupne i svima nama velike korake.Zato je potrebno biti realan i ne tražiti previše niti od učitelja, niti od sebe kao roditelja, niti od deteta. Tu smo da podržimo dete svim snagama, koliko je to potrebno, a nekada to nije tablica množenja, već samo dodir i ljubav. Prihvatala sam instrukcije za rad sa svojim detetom i porodicom  iz Novog Sada, Vršca, Beograda, a i prenosila insktrukcije prosvetnim radnicima koji su se bavili i trenutno se bave mojim detetom. Kao roditelj na umu imam jedan cilj bez obzira na Bogdanovu nadarenost za vizuleno i likovno izražavanje - da vremenom stekne slična interesovanja kao i svoji drugari, da izađe sa njima na sok, da oseti šta to znači prva ljubav, da ne živi sam, da bude spreman na samostalni život, jer srećan je onaj ko je slobodan, a slobodan je samo onaj koji je nezavisan.  Svesna sam svih teškoća koje predstoje, svesna sam sa čim se sve mora još u koštac Bogdan uhvatiti, ali dete ne možete štititi od života, već samo ohrabriti, osnažiti, osposobiti, a to i samo od sebe nadolazi u stalnoj interakciji sa okolinom . To je i bio jedan od naših motiva pri upisu Bogdana u redovnu školu, jer verujemo da je inkluzija jedini način   da dete nauči pravila funkcionisanja društva i životna pravila opstanka. Možda sve ovo zvuči surovo, ali moje dete danas, osim što je imao 5 samostalnih izložbi i pored njegove genijalnosti na polju slikarstva i vajarstva, naučio je uz svu drugu decu šta znači deliti, komunicirati, učestovati u sportskim igrama, proslavljati rođendane, razvio je govor u potpunosti, opismenio se, proširio kognitivna znanja, naučio je da poštuje pravila  škole i pravila lepog ponašanja, postao je ljubazniji, mnogo kreativniji, postao je srećan jer je voljen i voli! Uz 6 godina tretmana sa raznim stručnjacima, osim vremena u vrtiću i nije imao puno vremena za druženje jer smo svakodnevno vežbali i do 6 sati. Upisom u redovnu školu stekao je drugare različite od njega po ponašanju, oblačenju, govoru, učenju. Naučio je dosta od njih, a oni -  neću ništa više pisati o proceni dobiti, već reći da sam jednom  zaplakala kada su mi TI MALIŠANI zapretili da Bokija ne vodim nikuda iz njihovog odeljenja jer su ga oni prihvatili i neće ga nikada odbaciti.  I zato kao roditelj uvek stojim iza stava da je detetu mesto u redovnoj školi!

Preuzeto sa:  link pogledaj originalan tekst

Pismo CIP-u

Ovom prilikom bi našim dragim sugrađanima prikazala pismo koje sam uputila CIP-u (Centru za interaktivnu pedagogiju) iz Beograda. U Beogradu se u maju prošle 2011,godine odršavao seminar pod nazivom "MIDWAY- uključivanje u obrazovanje dece sa teškoćama u razvoju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom“-faza 2. Pored velikog broja stručnjaka tom prilikom upoznala sam i dosta roditelja iz Niša, Beograda, Novog Sada, Užica, Vranja....
Prva saznanja na temu inkluzije sam stekla kroz grupni rad i razmenu mišljenja i iskustava sa ostalim roditeljima. Želela bih da Vam prenesem deo te atmosfere...

Poštovani,

Ja sam Aleksandra Milivojević iz Kragujevca, i kako često volim da se predstavim, majka Milice Milivojević i uskoro jos jednog deteta.

 Trebalo mi je malo više vremena da saberem sve utiske sa prošlog seminara održanog u Beogradu od 13. do 15. maja, ali evo javljam se sa sledećim zaključcima, predlozima i aktivnostima.

Inače sam vrlo počastvovana što sam imala prilike da upoznam jednog divnog i vrlo stručnog gospodina Richarda Rieser-a koji mi je pomogao da otklonim neke vrlo jake predrasude u pogledu odnosa prema deci sa poremećajima u razvoju kao i u pogledu inkluzivnog obrazovanja uopšte. Takođe mi je pružena čast da se upoznam sa velikim brojem roditelja i pedagoga iz svih krajeva Srbije kao i da razmenim dosadašnja iskustva sa njima.

Ovoga puta neželim da pišem o svojoj ćerki Milici i njenom poremećaju u razvoju i komunikaciji, iz razloga što mislim da sam joj za sve ove godine od kako joj je dijagnoza uspostavljena, pružila i suviše pažnje i brige da sam (to sa razlogom kažem), potpuno zaboravila na to da je ona, pre svega moje dete i da sam je kao takvu zapostavila.

Tako sam počela da razmišljam od skoro, kada su mi na seminaru prezentovani medicinski i socijalni profil dece sa posebnim potrebama a koji smo mi odrasli usvojili (roditelji, nastavnici, defektolozi, doktori). Prema medicinskom profilu dete se posmatra zajedno sa poremećajem koje ono ima. Iz svoje dugogodišnje prakse sa lekarima, specijalistima i defektolozima, nažalost, saznala sam šta sve Milica nemože ili nesme ili nezna. Taj uticaj na mene i muža kao roditelje je bio toliko jak da smo se isključivo usredsredili na pronalaženje uzroka poremećaja i adekvatne lekarske metode za njegovo otklanjanje, ne štedeći pri tome ni sredstva ni novac. Pri tom smo na Milicu kao dete sa posebnim interesovanjima i znanjem i mogućnostima potpuno zaboravili I zapostavili. Nismo mogli (ili hteli) da vidimo šta sve ona može i zna. A pokazivala je na sve njoj moguće načine svima (doduše neverbalno jer nema potpuno razvijenu komunikaciju): vršnjacima u vrtiću, vaspitačicama, pedagoškom asistentu, rođacima pa i nama roditeljima. Njena znanja i mogućnosti u pojedinim oblastima pisanja slova i brojeva i njihovog ukrašavanja su u nekim trenucima bila veća od vršnjaka, na šta su oni bili pozitivno iznenađeni i oduševljeni. Inače je vrlo prihvaćena u društvu.

Želim da roditeljima dam jasnu predstavu o njihovom detetu. Nemojte da uzimate zdravo za gotovo i suviše prisno dijagnozu svog deteta, jer Vam to neće pomoći ni u traženju ni u otklanjanju uzroka već, naprotiv, samo će Vam otežati već saopšten problem i što je najbitnije zapostavićete mogućnosti svoga deteta. Ako dete budete predstavljali društvu i okolini (ne samo predstavnicima u školi) na način kako Vam je lekar predstavio dete sa problemom, oni će ga, nažalost, na isti način i prihvatiti. To Vam kažem iz ličnog iskustva. Pri tom ne želim da omalovažavam specijaliste, lekare i defektologe kojima sam inače vrlo zahvalna jer su nam maksimalno izlazili u susret, već želim da razbijem predrasude koje postoje kod nas u društvu. DETE SA POSEBNIM POTREBAMA JE DETE KOJE JE POSEBNO U SVOJEM ZNANJU, INTERESOVANJIMA I MOGUĆNOSTIMA. Nije poremećaj u njima već u društvu i okolini koja ne može da ih razume, shvati i prihvati!

Ono sto je na meno ostavilo jak utisak i pokrenulo aktivnosti i saznanja je sledeće. To je pre svega jedan dobar vid osnaživanja i aktivna podrška roditeljima koji imaju decu sa smetnjama u razvoju. Dobro je stoga što sam odskoro deo udruženja roditelja dece sa posebnim potrebama "Egal", jer je sve brige lakše prebroditi i moguće je koliko-toliko ostvariti neke aktivnosti.

Dobro je što smo imali audio - video snimke koji su nam prezentovali na seminaru u Beogradu sto lično smatram da možemo i ostalim roditeljima iz Kragujevca da prikažemo. Ove snimke je dobro da vide i ostala udruženja, lokalna samouprava zadužena za osnovno i srednje obrazovanje, kao i predstavnici vrtića u našoj opštini. Takvi filmovi najače utiču na ljudsku svest.

Pokrenuta su pozitivna razmišljanja i aktivnosti roditelja na primerima koja smo imali na pojedinim vežbama: vrenosti ovakvog vida školovanja, prepreke koje razlilčite institucije postavljaju, način angažovanja roditelja kroz saradnju sa školom ili nastavnikom konkretno, rešavanje različitih problema pojedinih roditelja zajedničkim razgovorom svih u odeljenskoj zajednici, postavljanje cilja roditelju sa naznakom koga će za to da angažuje i koja će sredstva pri tom da koristi i šta će mu biti pokazatelj kao dobar rezultat svoje aktivnosti.

Potrebno je uvesti sve sajtove ili institucije koje lako mogu da se uključe ili da odgovore na postavljene zahteve. Primera radi, na Facebook-u sam u okviru literarnog kluba “Kreativni Centar” probala da im sugerišem da nemaju veliki izbor literature koju mogu da koriste deca sa smetnjama u razvoju kao ni recezente koji su stručni da odaberu i razvrstaju literaturu koja bi odgovarala deci sa različitim oblikom poremećaja (npr. slepa ili slabovida deca). Odabir se samo odnosi na pol i uzrast dece što mislim da nije dovoljno. Na to su mi poslali odgovor tj.predloge - naslove sledećih knjiga "Podrška deci sa poteskoćama u učenju", "Podrška deci sa mentalnim smetnjama -uvođenje u odeljensku zajednicu". Ove knjige imaju izvanredan sadržaj ali je problem u tome što se odnose na preporuke odraslima (roditeljima, nastavnicima), a ne deci. Deca sa posebnim potrebama ne treba i ne moraju da znaju ništa od sadržaja iz tih knjiga. Njima je, kao u ostalom i ostaloj deci potrebno da čitaju ili pregledaju literaturu zabavnog ili edukativnog sadržaja ali svedeno na njihov razumljiv nivo u zavisnosti od vrste poremećaja. Član sam kluba čitalaca "Laguna" pa ću tamo pokrenuti jednu ovakvu aktivnost.

Takođe je izvanredna metoda po kojoj smo na jedan svima nama prisutnima nepredvidiv način uspostavili komunikaciju i vid upoznavanja. Roditelji iz jednih sredina su na pocetku sedeli separatisano. Svako sa svakim bliskim delio je probleme razlicitih vrsta (suočavanje sa činjenicom i mirenje sa istinom da naše dete ima problem, da nam niko iz državnih institucija u pogledu školovanja, druženja, izlazaka, ekskurzija, ne izlazi u susret). Uopšte jedna vrlo teška i surova atmosfera koja prerasta u vid druženja i razmene pozitivnih mišljenja i iskustava. Rešavanje tuđih problema kao da su moja sopstvena i pružanje podrške u pogledu podizanja opšte svesti roditelja. Tu su i primeri kvalitetnog načina uvođenja inkluzije u praksu što se tiče osnovnog i srednjeg obrazovanja. Zanimljivo je da su recimo škole u Užicu i Novom Sadu prednjačile po kvalitetu i povezanosti lokalnih institucija sa roditeljima i školskim odborima. Ono što me je iznenadilo je upravo to da Beograd, kao metropola, nema dovoljno čvrstu povezanost ne samo sa institucijama već i sa pojedinim udruženjima roditelja i nevladinim organizacijama koja se bave tim pitanjima, pa ih je najmanje bilo kao polaznika na seminaru i ako je on održan baš u Beogradu.

Takođe mislim da je roditelj kao institucija, i ako ne direktno povezan sa datom temom o inkluziji, vrlo malo ili nimalo zaštićen u pogledu zaposlenja i čestih i dugotrajnih odsustvovanja zbog svog deteta. Nikakve beneficije u tom pogledu osim zakonskih bolovanja roditej nema. Nekim roditeljima poslodavac i zaposlene kolege izlaze maksimalno u susret, ali to nemora da bude pravilo. Zato je potrebno putem unifikacije u sprovođenju zakona o inkluziji da bude zaštićen roditelj deteta sa poteškoćama u razvoju kao zaposleno lice u bilo kojoj radnoj organizaciji u Republici Srbiji. Da nemora roditelj da dođe u situaciju da bira između  zaposlenja i deteta kao u mom slučaju. Na žalost, sve je češći slučaj da roditelj ostane bez posla i bez mogućnosti da bira! I ako mu je plata jedini vid egzistencije cele njegove porodice u društvu!

Ono što je bitno i što bih zaključila je unifikacija ili kako bi mi “mašinci” rekli standardizacija u pogledu sprovođenja inkluzije u svaku opštinu u Republici Sbiji bez obzira na: opštinu, školu (osnovnu i srednju), roditelja, poteškoće koje dete ima, pripadnost nacionalnim manjinama, lekarsku i medicinsku praksu i mišljenje (osim u pogledu terapije i odsustvovanja u tu svrhu), versko ili seksualno opredeljenje.... jer samo tako sva deca i mi roditelji smo zaista zaštićeni i zakonom i njegovim sprovođenjem (jer kod nas još uvek, nažalost, važi pravilo Zakon i Sprovođenje istog Zakona su dve različite stvari).

Roditeljski kutak

Projekat RASTIMO ZAJEDNO - INKLUZIJA - Radio 34 doo Kragujevac

                                             Roditeljski kutak

Ova stranica je namenjena svim roditeljima čije je dete dete sa posebnim potrebama. Ovde možete da iznesete svoje mišljenje, stav, komentar i objasnite na kakve sve pomoći ili prepreke nailazilte kada je su pitanju škole i druge javne ustanove od značaja. 

Unapred se zahvaljujemo svim rodjiteljima dece sa posebnim potrebama koji izraze svoje stavove ovde, kako to izgleda biti roditelj deteta sa posebnim potrebama, inkluzija iz Vašeg ugla,

Posebno se zahvljujemo g-đi Aleksandri Milivojević pre svega roditelju mami male Milice i članu udruženja za pomoć i podršku roditeljima lica sa posebnim potrebama “Egal” iz Kragujevca na nesebičnoj pomoći oko izrade ovog projekta.

Rastimo zajedno !!! 

INKLUZIJA

U nastavku ove stranice možete pročitati par pisma kojima se g-đa Aleksandra Milivojević obraćala i koje je upućivala raznim javnim institucijama.

1. Pismo Dečijem pozorištu u Kragujevcu

Poštovani,

Obraćam Vam se kao roditelj deteta sa posebnim potrebama i kao član udruženja za pomoć i podršku roditeljima lica sa posebnim potrebama “Egal” iz Kragujevca.

Zapravo, ja sam majka Milice Milivojević devojčice koja ima šest godina i koja ima dijagnozu pervazivni razvojni poremećaj. Ide u redovnu predškolsku grupu vrtića “Zeka” dečije ustanove “Nada Naumović”. Redovno prati sve Vaše predstave u kojima učestvuju njeni vršnjaci. Kao majka svoje ćerke i kao aktivan gledalac skoro svih vaših dečijih predstava zaključila sam da je POTREBNO I NEOPHODNO uvodjenje nekih poboljšanja i aktivnosti, a koje se odnose prvenstveno na poboljšanje kvaliteta društvenog života dece sa poremećajima u razvoju.

Mislim da Vi kao gradska ustanova i Vaša organizacija sa aspekta dečijih dramskih umetnosti može mnogo da učini da poveća kvalitet osamostaljivanja i društvene socijalizacije dece sa posebnim potrebama, a njihove roditelje podrži i osnaži u tome.

U Pozorišne manifestacije u prostorijama “Dečijeg pozorišta” nisu uključena deca sa posebnim potrebama ni kao učesnici dramskih aktivnosti niti imaju privilegiju u pristupu kao gledaoci u prvim redovima, zajedno sa svojim pratiocima. Kao i u ostalim oblastima društvenog života tako i u ovoj, važi pogrešna predrasuda da deca sa posebnim potrebama ne mogu da aktivno učestvuju kao glumci na sceni, što je potpuno pogrešno u šta sam se i sama uverila. Oni mogu da budu aktivni i direktni učesnici na sceni i da imaju uloge koje ne zahtevaju verbalnu komunikaciju ili veliko kretanje po sceni. Takođe mogu da uređuju scenu ili da utiču na pisanje scenarija u jednom delu ili kompletno. Ukoliko postoji škola za male glumce u okviru Vaše organizacije potrebno je uključiti i decu sa posebnim potrebama ukoliko su oni za tu vrstu umetnosti zainteresovani, a u skladu sa vrstom i stepenom oštećenja obezbediti im ličnog stručnog asistenta – glumca. Ako se na kraju predstave pominju imena glumaca koji su aktivno učestvovali na sceni mogu se pomenuti i imena one dece koja su indirektno pomagala u skladu sa svojim sposobnostima i mogućnostima u realizaciji predstave. To će njima i njihovim roditeljima puno značiti i osnažiti ih u stalnoj zajedničkoj borbi za njihovo osamostaljivanje i socijalizaciju u društvu.

Takođe, u skladu sa socijalnim prilikama porodica dece sa posebnim potrebama treba uskladiti cene ulaznica za njih i njihove pratioce.

Molim Vas da mi u što kraćem vremenskom roku date odgovor na predložene mere i aktivnosti u Vašoj ustanovi, i koje su Vaše mogućnosti da iste realizujete.

Podsećam Vas:

KRAGUJEVAC TREBA DA JE GRAD U KOME SU SVE INSTITUCIJE OTVORENE ZA OSOBE KOJIMA JE POTREBAN DRUGAČIJI PRISTUP DA BI OSTVARILE SVE SVOJE POTENCIJALE, ZATO ŠTO ONE IMAJU PRAVA NA AKTIVNO UČEŠĆE U ŽIVOTU NAŠEG GRADA KAO I SVI OSTALI KRAGUJEVČANI, A GRAĐANI KRAGUJEVCA TREBA DA SU TOLERANTNIJI U ODNOSU NA RAZLIČITOST U SVOM OKRUŽENJU.

Unapred zahvalna Aleksandra Milivojević,

U Kragujevcu dana 01.07.2011. godine

2. Pismo Opštini 

Poštovani,

Zovem se Aleksandra Milivojević i majka sam Milice Milivojević koja sada ima šest i po godina i kojoj je pre nepune četiri godine konstatovana dijagnoza - pervazivni razvojni poremećaj. Ali nije to ono na šta bih se ja usredsredila i na šta bih Vam skrenula pažnju u ovom pismu.

Milica ide u vrtić “Zeka” od svoje nepune dve godine. Redovnim sistematskim pregledima u vrtiću i posmatranjem pedijatara iz razvojnog savetovališta Kliničkog Centra u Kragujevcu konstatovano je da Milica ima blagi zastoj u razvoju pre svega verbalne komunikacije i socijalne integracije sa svojim vršnjacima kao i sa ostalim zaposlenim u toj obrazovnoj ustanovi. Zahvaljujući tim polaznim pregledima i posmatranjima u vrtiću mi smo kao njeni roditelji bili na vreme obavešteni i upućeni na dalju dijagnostiku njenog poremećaja. Mislim da je uvođenje ovakvog vida opservacije u društvenoj sredini koju čine deca jedne obrazovne ustanove (u našem slučaju vrtića) važno i neophodno sprovesti da bi se na vreme otkrila odstupanja u ponašanju kao i usporen psihomotorni ili fizički razvoj. Na taj način se na vreme dijagnostikuje poremećaj i odmah prelazi na terapiju bilo da je to terapija medikamentima ili stimulacionim metodama.

Stoga sam vrlo zahvalna zaposlenima kako u vrtiću koji su nam maksimalno izlazili u susret, tako i zaposlenima koji sprovode saradnju između dečije ustanove “Nada Naumović” i razvojnog savetovališta KC u Kragujevcu jer bez njih većina dece sa poremećajima u razvoju ne bi bila na vreme upućena na dalja lekarska posmatranja.

Posmatrajući Milicu od tada i njen odnos prema društvu, kao i odnos društva prema njoj (pri tome ne mislim samo na okruženje u vrtiću), zaključila sam da su POTREBNE I NEOPHODNE DALJE AKTIVNOSTI nadležnih i međusobna saradnja sa nadležnima iz dečije ustanove “Nada Naumović”, opštinske uprave i zaposlenih koji su zaduženi za socijalna pitanja kao i sa nadležnima iz razvojnog savetovališta KC u Kragujevcu kako bi se jačala moralna svest naših sugrađana i što je najvažnije unapredio kvalitet života dece sa posebnim potrebama u našem gradu.

Sticajem okolnosti i iz ubeđenja da mogu kao roditelj da pomognem unapređenju kvaliteta života dece sa poremećajima u razvoju, odskoro sam član registrovanog udruženja roditelja dece sa posebnim potrebama i invaliditetom “Egal” u Kragujevcu. Mislim da kao članovi udruženja roditelji mogu da daju sugestije i predloge nadležnim organima a da to ima odjeka i najefektnijeg uticaja u javnosti našeg grada.

Naime, ja ću Vam preko udruženja “Egal”, čiji sam član, poslati pismo u kojem ću Vam predložiti neke mere i aktivnosti za koje mislim da su realne i moguće ih je sprovesti. One obuhvataju društva i objekte koji su u nadležnosti isključivo lokalne uprave i ne iziskuju odobrenja republičkih ministarstava. Ukoliko nisam u pravu ne zamerite mi jer ja kao roditelj ne moram da budem dovoljno stručna i da znam šta je u čijoj nadležnosti. Možda sam nedovoljno infomisana ali Vi ćete me razumeti i dati mi sve potrebne informacije i uputstva koje aktivnosti možete da sprovedete, a koje ne možete. Takođe mislim da sve navedene aktivnosti ne iziskuju puno novčanih sredstava iz gradskog budžeta. Napominjem da u skladu sa mogućnostima grada Kragujevca je POTREBNO I NEOPHODNO uzeti u razmatranje bar 30% od predloženih aktivnosti kako bi se poboljšao kvalitet usluga dece i osoba sa invaliditetom u celini. Jer mali procenat za Vas za njih je veliki pomak, i na tome bi Vam bili veoma zahvalni!

Predlozi se odnose na uvođenje olakšica i prednosti deci sa posebnim potrebama ne samo u obrazovnim ustanovama u skladu sa sprovođenjem zakona o inkluziji (školama i vrtićima), već i van njih koristeći gradske resurse. Olakšice se mogu sprovesti za vreme školskog raspusta, a postoje i one koje se mogu realizovati preko cele kalendarske godine. Ono što sam ja kao majka deteta sa posebnim potrebama i kao građanin grada Kragujevca posle dugogodišnje analize i posmatranja zaključila da je potrebno sprovestu u našem gradu je sledeće:

* U sportske aktivnosti u hali “Jezero”, koje grad organizuje nisu uključena deca sa posebnim potrebama ni kao učesnici sportskih aktivnosti niti imaju bilo kakvu privilegiju oko informisanosti datih događaja, niti prvenstvo u nabavljanju ulaznica kako bi im se obezbedilo da budu aktivni posmatrači. “Dečije sportske igre” koje ovih dana organizuje naša lokalna opština u saradnji sa Ministarstvom prosvete i sa Ministarstvom omladine i sporta su tipičan primer ne uključenosti dece sa poteškoćama u razvoju u tekuće aktivnosti. Potrebno je u budućnosti integrisati i informisati svu decu koji su građani naše lokalne zajednice bez posebnog izdvajanja uzimajući u obzir ograničene mogućnosti i sposobnosti dece sa poteškoćama u razvoju. Takođe treba naglasiti da je nekoj deci potreban jedan roditelj kao pratilac i u skladu sa tim i njemu obezbediti potrebne pristupe i olakšice.

* U sportske aktivnosti Sportskog Centra “Mladost” takođe nisu uključena deca sa posebnim potrebama ni kao učesnici sportskih aktivnosti niti imaju privilegiju ni pristup kao gledaoci, zajedno sa svojim pratiocima. Treba razbiti predrasude da deca koja su sa poteškoćama u razvoju ne mogu da učestvuju u bilo kojim aktivnostima koje ovaj centar nudi. To što neko od njih nema verbalnu komunikaciju ne znači da ne može da se aktivno bavi košarkom , odbojkom, fudbalom, tenisom, plivanjem i da trenira zajedno sa svojim vršnjacima koji nemaju nikakav hendikep. U koliko su ta deca sa posebnim potrebama uz to još i iz socijalno ugroženih porodica potrebno im je umanjiti cenu ulaznica ili mesečnu članarinu u nekom sportskom klubu ovog sportskog centra. Takođe potrebno im je obezbediti i stručnog trenera za sport za koji se deca budu opredelila. Pružanjem adekvatnih olakšica ćemo im obezbediti pristup i bar malo poboljšati kvalitet društvenog života u celini.

* U Pozorišne manifestacije u prostorijama “Dečijeg pozorišta” u Domu Samoupravljača nisu uključena deca sa posebnim potrebama ni kao učesnici dramskih aktivnosti niti imaju privilegiju ni pristup kao gledaoci u prvim redovima, zajedno sa svojim pratiocima. Kao i u ostalim oblastima društvenog života tako i u ovoj, važi pogrešno mišljenje da deca sa posebnim potrebama ne mogu da aktivno učestvuju kao glumci na sceni, što je potpuno pogrešno u šta sam se i sama uverila. Oni mogu da budu aktivni i direktni učesnici na sceni i da imaju uloge koje ne zahtevaju verbalnu komunikaciju. Takođe mogu da uređuju scenu ili da utiču na pisanje scenarija u jednom delu ili kompletno. Ako se pominju imena glumaca koji su aktivno učestvovali na sceni mogu se pomenuti i imena one dece koja su indirektno pomagala u skladu sa svojim sposobnostima u realizaciji predstave. To će njima i njihovim roditeljima puno značiti i osnažiti ih u stalnoj zajedničkoj borbi za njihovo osamostaljivanje i socijalizaciju u društvu. U skladu sa socijalnim prilikama dece sa posebnim potrebama treba uskladiti cenu ulaznica za njih i njihove pratioce.

* Poznato je da deca ometena u razvoju iz specijalne ustanove u ulici Božane Prpić redovno koriste usluge gradskog hipodroma i da tamo zajedno sa svojim defektolozima i psiholozima i obučenim džokejima imaju časove jahanja i poligona. Po rečima stručnjaka ta hipoterapija je izuzetno važna za njihovo osamostaljivanje i integrisanje u društvu i napredak u celini. Obzirom da i u redovnim vrtićima i školama postoje deca sa poteškoćama u razvoju neophodno je i njih uključiti i upoznati ih sa ovakvom vrstom programa, zaposlenima na hipodromu i sa samim životinjama kako bi im omogućili i olakšali aktivnosti.

* Školske i gradske biblioteke nemaju (ili imaju vrlo malo) literature koja je prilagođena deci sa posebnim potrebama različitih uzrasta. Ne postoje recezenti koji klasifikuju dečiju literaturu edukativnog i zabavnog karaktera. Recenzija se odnosi samo na uzrast po godinama i po polu, što mislim da je ne dovoljno. Postoje deca koja su slepa ili slabovida i koja ne mogu da koriste literaturu koja je zapisana klasično , na papiru. Potrebno je angažovati dramske umetnike ili naratore koji bi snimili celu knjigu tonski i time obezbedili tonski zapis bar obavezne literature za početak. Takođe treba uzeti u obzir različita interesovanja i mogućnosti dece i u skladu sa tim vršiti odabir postojeće i nabavljanje nove literature. U skladu sa socijalnim prilikama dece sa posebnim potrebama treba uskladiti članarine za njih i njihove pratioce. U koliko postoje fizičke prepreke kao na primer - ne postoji prilaz ustanovi kolicima, neophodno ih je odmah otkloniti.

* Koliko mi je poznato na planini Kopaonik postoji “Dečije odmaralište” koje pripada gradskim resursima. Tim povodom bih imala da predložim neke aktivnosti koje će poboljšati kvalitet socijalno - društvenog života i okruženja dece sa posebnim potrebama i hendikepom u razvoju.

* Prvo obezbediti im adekvatan smeštaj i ishranu zajedno sa svojim pratiocem uz odgovarajuću cenu uzimajući u obzir vrstu i stepen poremećaja kao i socijalne mogućnosti njihovih porodica.

* Drugo ono što je najvažnije obezbediti im izlete, ekskurzije, letovanja i zimovanja zajedno sa svojim vršnjacima i pratiocima bez izdvajanja i separatisanja grupa po školama (redovnim i specijalnim) i bez segregacije u određenim sezonama (letnjim i zimskim) jer suština međuljudskih odnosa jeste u upoznavanju različitosti i u uzajamnom poštovanju svake ličnosti bez obzira na opredeljenja ili prirodu poremećaja. Deca sa posebnim potrebama se u inkluzivnom programu i u zajedničkim aktivnostima sa ostalom decom adekvatnije pripremaju za samostalni život u stvarnom svetu i njihove komunikacione i socijalne sposobnosti su bolje. Skladno razvijena deca od najranijih dana uče da žive u svetu nejednakih, ali ravnopravnih ljudi i time lakše prihvataju različitost.

* Ne znam u kakvom su stanju dečija gradska odmarališta na Trmbasu i na Bešnjaji i da li i danas služe kao prihvatilište za socijalno ugrožene porodice i za izbeglice. Ako je stanje promenjeno mogla bih i tu da predložim slične aktivnosti kao za dečije odmaralište na Kopaoniku. Napominjem da, ukoliko je tamo nemoguće realizovati letovanja i zimovanja, možda možete obezbediti bar višečasovne izlete i ekskurzije za svu decu bez obzira da li imaju poremećaj u razvoju ili ne.

* Treba vršiti stalno informisanje roditelja sve dece preko obaveštenja u vrtićima ili školama o tekućim događajima u gradu i insistirati da sva deca treba da učestvuju u manifestaciji. Roditelji i njihova deca su ti koji treba da odluče o njihovom učešću u aktivnim manifestacijama u skladu sa svojim sposobnostima, mogućnostima i interesovanjima. O tome ne treba da odlučuju ni vaspitači ni nastavnici ni socijalni radnici. Takve manifestacije su na primer: festivali cveća kroz ulice grada, maskenbali, organizovanje aktivnosti ulice “otvorenog srca”, aktivnosti dečijih crteža u “Pešačkoj zoni” ili u “Velikom Parku”, izložba pasa, aktivnosti koje propagira gradsko “Zelenilo” oko sadnje mladica u “Velikom Parku”, sportske dečije aktivnosti koje se preko leta realizuju na jezeru u “Šumaricama”, poseta poznatih ličnosti našem gradu iz sveta muzike i sporta, itd. Tom prilikom potrebno im je obezbediti učešće i prednost pri izabranim aktivnostima.

Postoje i neke aktivnosti koje bih Vam predložila ali koje se ne tiču korišćenja isklučivo gradskih resursa, već pobljšanje nivoa usluga ishrane i prevoza gradskim autobusima dece sa posebnim potrebama i njihovih pratilaca do škole ili vrtića kao i poboljšanje nivoa usluga obrazovanja u samim vaspitno - obrazovnim ustanovama.

* Deci sa posebnim potrebama i njihovim pratiocima koji putuju iz prigradskih naselja ili sela iz okoline Kragujevca treba obezbediti redovnije prevoze i cenu tih usluga uskladiti sa vrstom i stepenom poremećaja u razvoju kao i sa socijalnim statusom njihovih porodica.

* Ishrana dece sa posebnim potrebama nekada iziskuje posebne i dodatne dijete, pa se u skladu sa tim treba i ponašati. U kuhinjama vrtića ustanove za decu “Nada Naumović” postoji mogućnost spremanja bezglutenske i bezkazeinske hrane u posebnim sudovima ali je sama isporuka i posluživanje te vrste hrane deci u obdaništima neizvesna i nesigurna. Iz tog razloga i iz razloga bezbednosti svoje dece roditelji su primorani da decu ne vode u vrtiće dok je god dijeta aktivna. Nažalost, pokazalo se da zbog odvajanja dece sa posebnim potrebama iz redovnih grupa i od svojih vršnjaka nema velikog napredka u društvenoj socijalizaciji te dece.

* U redovnim osnovnim i srednjim školama postoji potreba dece sa smetnjama u razvoju da nastavi prisustvuje pedagoški asistent koji treba da bude lično dodeljen tom detetu tokom boravka u školi i tokom nastave. Nisam upoznata koja stručna sprema je predviđena za pedagoškog asistenta u nastavi ali je moje lično mišljenje da je potrebna stručna pomoć deci sa posebnim potrebama zbog prirode njihovih poremećaja u svim vaspitno-obrazovnim ustanovama. Takođe saradnja: defektologa, logopeda, psihologa, pedagoga, sa samim roditeljima i njihovim detetom je vrlo važna i neophodna za kvalitetne rezultate koje dete može da postigne koristeći svoje maksimalne potencijale. Najbolje bi bilo za decu sa poremećajima u razvoju kada bi u nastavi direktno ili neposredno učestvovao neko od stručnih lica koje bi procenilo prednosti ili nedostatke u obrazovnom planu a koji se odnose na dete sa posebnim potrebama. Stoga predlažem da se ukoliko je to moguće u skladu sa školskom upravom i Ministarstvom prosvete u nastavu uvede pedagoški asistent koji je diplomirani psiholog, defektolog ili pedagog. Ako je to nemoguće onda postoji mogućnost da apsolventi sa pomenutih fakulteta dobiju ulogu pedagoškog asistenta na određeno vreme kao volonteri ili kao osobe koje će posle završenog fakulteta taj posao dobiti za stalno u školi. Ta praksa će za njih a i za decu sa posebnim potrebama značiti mnogo. Za njih znači jer na konkretnom primeru u nastavi koristeći dotadašnju teoriju doćiće do saznanja koja su im u profesionalnoj karijeri neophodna. A za decu sa poteškoćama u razvoju kao i njihovim roditeljima značiće još više jer će omogućiti uvođenje kvalitetne inkluzivne prakse i brže osamostaljivanje i osnaživanje dece sa posebnim potrebama.

Na kraju bih Vam poručila da ukoliko niste u mogućnosti da realizujete bar deo ponuđenih aktivnosti proučite ovo pismo i ozbiljno promislite kako možete pomoći našim najmlađim sugrađanima. Bićemi drago da sam Vam bar malo pomogla i dala podsticaja u tome.

CILJ SVIH NAS TREBA DA JE SLEDEĆI:

DA KRAGUJEVAC POSTANE GRAD U KOME SU SVE INSTITUCIJE OTVORENE ZA OSOBE KOJIMA JE POTREBAN DRUGAČIJI PRISTUP DA BI OSTVARILE SVE SVOJE POTENCIJALE, ZATO ŠTO ONE IMAJU PRAVA NA AKTIVNO UČEŠĆE U ŽIVOTU NAŠEG GRADA KAO I SVI OSTALI KRAGUJEVČANI, A GRAĐANI KRAGUJEVCA TOLERANTNIJI U ODNOSU NA RAZLIČITOST U SVOM OKRUŽENJU.

Unapred zahvalna Aleksandra Milivojević

3. Pismo Centru za stručno usavršavanje zaposlenih u prosveti 

Poštovani,

Zovem se Aleksandra Milivojević i majka sam Milice Milivojević i Petra Milivojevića. 

Milica ima nepunih osam godina i ima pervazivni razvojni poremećaj – poremećaj iz spektra autizma. Ovim povodom Vam se obraćam kao roditelj devojčice koja redovno ide u drugi razred osnovne škole „Stanislav Sremčević“ u Kragujevcu.

Povod koji me je podstakao da Vam se obratim je potpuna neorganizovanost i nespremnost pomenute škole koju pohađa moja ćerka da joj izađe u susret obrazovnim nastavnim planovima obzirom na njene mogućnosti i sposobnosti. Ukazala bih Vam šta je to što bih ja kao roditelj, iz mog ugla tražila kao dodatnu obuku svih zaposlenih u prosveti, a što bi unapredilo razvoj naše dece i kvalitet obrazovanja u celini. Ukoliko nemam dovoljno informacija molim da me detaljno obavestite kako bih imala relevantne i ispravne činjenice. Postavila bih Vam i niz pitanja uz sugestije koja se tiču Vaše delatnosti i organizacije akreditovanih seminara.

* Da li su akreditovani seminari iz oblasti obrazovanja dece sa razvojnim poremećajima obavezni za sve škole u gradu Kragujevcu? Koje uslove treba da ispunjava određena škola kako bi aktivno učestvovala u navedenim seminarima? Da li je potrebno da škola ima određen broj dece koja se obrazuju iz bilo kog razloga prema pravilima inkluzivnog obrazovanja? Ako seminari nisu obavezni, ovom prilikom bih postavila pitanje zašto nisu obzirom da je izmenom i dopunom zakona o obaveznom vaspitanju i obrazovanju iz 2009/2010. godine uvodi inkluzivni pristup obrazovanja kao obavezni?

* Da li ste kao centar na nivou Ministarstva Prosvete obavezni da sve škole u regionu blagovremeno obaveštavate (dopisom ili internetom) o svom tekućem programu ili su škole obavezne da prate Vaš sajt i da se blagovremeno javljaju i šalju svoje predstavnike na seminare?

* Ne mogu a da ne primetim da u našem gradu ima vrlo malo seminara vezanih za temu mera individualizacije, izrada pedagoških profila, izmenjenom ili dopunjenom individualnom obrazovnom planu kao i o njihovoj evaluaciji. Ako se o tome i govorilo veoma je malo takvih predavanja bilo u predhodnih godinu dana. Posebno bih stavila akcenat na trajanje tih seminara. Ograničavam se na autizam – poremećaj koji je na nivou nepoznanice svetskih razmera. U svetu se organizuju višednevni seminari svih relevantnih stručnjaka (psihijatara, oligofrenologa, psihologa), dakle ljudi koji godinama stručno izučavaju ovu oblast tražeći uzroke i lekove. I pored toga godinama ne mogu da odgonetnu kako autizam funkcioniše i šta da se preduzme kako bi se komuniciralo sa osobama koje imaju ovaj poremećaj i koji kriju svoj pravi intelektualni potencijal (upravo jedna od odlika ovog poremećaja je odsustvo društvenih interakcija). Ja kao roditelj svog deteta ne mogu u svakom času da sa sigurnošću garantujem i tvrdim šta ono misli ili oseća! Nemoguće je da se svi razvojni poremećaji između ostalog i autizam upoznaju i otkriju za tako kratko vreme. O pristupu i adaptaciji u vremenu i prostoru, obrazovanju, udžbenicima, asistivnim tehnologijama da i ne govorim.

* Takođe je veoma mali broj održanih seminara koji se odnose na obuke pedagoških i personalnih asistenata iz oblasti obrazovanja osoba i dece sa razvojnim poremećajima. Uglavnom su to programi obuke vezani za obrazovanje socijalno ugroženih manjina ili marginalizovanih sredina.

Ovom prilikom ne želim da omalovažavam ničiju različitost, ali želim i da se poštuje moja različitost pod jednakim uslovima. U školama u našem gradu je veoma mali broj obučenih pedagoških asistenata (mislim da svega pet – šest pedagoških asistenata u školskim i predškolskim ustanovama je zaposlilo Ministarstvo prosvete u predhodnih godinu dana u gradu Kragujevcu). Člаnоm 121. sтаv 11. Zаkоnа urеđеnо је dа ministar propisuje bliže uslove u pogledu stepena i vrste obrazovanja pedagoškog asistenta, kao i program obuke za pedagoškog asistenta. Njihova dodatna obuka bez stručne i specijalizovane pomoći ne bi imala nikakav značaj za unapređenje inkluzivnog pristupa obrazovanju i vaspitanju. Poznato mi je da broj pedagoških asistenata određuje samo Ministarstvo prosvete na osnovu potreba u školskom sistemu i shodno tim potrebama vrši obuke. Zar je potrebno navesti da u celoj Republici Srbiji ima svega 200 pedagoških asistenata i na hiljade predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola. U svakoj školi postoji bar jedno dete sa hendikepom ili poremećajem u razvoju ili dete koje je iskazalo potrebu za individualnim obrazovnim planom i programom!

* Broj personalnih asistenata je veći ali ni oni nisu dovoljno ili uopšte obučeni za individualni rad sa decom koja imaju poremećaj u razvoju. Nije dovoljna samo pomoć u savladavanju prepreka fizičke prirode ili pomoć u obavljanju osnovnih fizioloških potreba. Treba ih usmeriti i na individualni intelektualni rad sa decom koja imaju poremećaj u razvoju u cilju što boljeg osamostaljivanja i integracije u društvu. Stoga je neophodno da centar uključi i personalne asistente u svoje obuke na seminarima koji se odnose na temu inkluzije - a ne samo pedagoške asistente. Takođe je neophodno i da personalni asistent zadovoljava obrazovne kvalifikacije i stručnost. To govorim iz najbolje namere jer znam da će to poboljšati kvalitet obrazovanja sve dece u obrazovnom sistemu.

* Uvidom u rezultate istraživanja procene potrebe nastavnika i učitelja za stručnim usavršavanjem na Vašem sajtu, razočarala me je činjenica da se veoma mali broj nastavnih kadrova, koji inače rade sa decom, bavi pedagoškim pristupima i metodama individualnog rada sa decom koja imaju poremećaj u razvoju ili neki drugi vid individualizovanih mera. Od svih predviđenih programa iz oblasti obrazovanja dece sa poremećajima u razvoju izabrani su svega nekoliko programa koji ne sadrže (ili vrlo malo sadrže) individualizovan pristup obrazovanju dece koji imaju poremećaj iz spektra autizma.

Prelistavajići katalog stalnog stručnog usavršavanja nastavnog kadra zaposlenih u prosveti za 2012/2013. I 2013/2014. godinu uočila sam da su u oblasti obrazovanja dece koja imaju potrebu za individualnim planom i programom uvršteni veliki broj programa koji realizuju stručnjaci,pri tom mislim pre svega na ljude koji imaju ogromna iskustva u radu sa decom koji imaju poremećaj iz spektra autizma – neuropsihijatri, oligofrenolozi, psiholozi, pedagozi...

Jedan od izuzetno vrednih seminara i programa koje Vaš centar može da ponudi između ostalih je seminar pod kataloškim brojem 368. Zove se Neuropsihološka procena i reedukativni tretman diskognitivnih i emocionalnih smetnji u inkluzivnoj nastavi. Institucija koja je osmislila ovaj program je Centar za reedukaciju emocija i ponašanja i edukaciju dece i odraslih Tvrđava. Autori su Aleksandra Parojčić i jedan od najpoznatijih dečijih psihijatara kojeg sam imala prilike da lično upoznam i razmenim mišljenje 

Svetomir Bojanin. 

Volela bih daprofesor Bojanin svoje dragoceno stručno znanje i mišljenje podeli sa učiteljima i nastavnicima i svima onima koji misle da su veliki stručnjaci i da znaju sve o autizmu!

Naglasila bih da na svetu nema osobe koja najbolje poznaje osobe koji imaju ovaj poremećaj . Postojimo samo mi u njihovom okruženju koji se trudimo (ili ne trudimo)da razumemo njihove emocije i razmišljanja. Autizam je u svetskim razmerama jedna velika tajna koja se polako iz godine u godinu razotkriva. Svako je razotkriva sa svog aspekta. Psihijatri sa svoje tačke gledišta, defektolozi sa svoje, psiholozi sa svoje... Ali se svi slažu da još uvek treba tragati za novim otkrićima i novim teorijama. Za sada ne postoji konačan dogovor kako nastaje i kako se leči autizam ali jedno je sigurno. Bitan je pristup okoline i društva u otkrivanju njihovih intelektualnih potencijala i emocija.

* Naglasila bih da postoje još niz akreditovanih programa koje Vaš centar može da ponudi nastavnom kadru u osnovnim i srednjim školama koji bi sticali znanja o deci koja imaju autizam i deci koja imaju poseban pristup situaciji i okruženju. To su seminari i programi pod rednim kataloškim brojem 339,348,369,374,379 itd. Ukoliko bi Vaš centar omogućio da se bar jedan od ovih seminara održi u našem gradu to bi dosta pomoglo u obučavanju stručnih kadrova za sprovođenje nastave i olakšalo probleme i umanjilo strahove svih onih roditelja koji još uvek čekaju svoju decu ispred njihovih učionica...

* Za kraj bi naglasila da na svetu ne postoji nijedna nauka koja je konačna i koja ne navodi na dalja istraživanja..Ne postoji čovek koji može da tvrdi da sve zna o svemu. Čovek uči dok je živ. Juče u vrtiću i školi, danas na fakultetu, sutra na specijalizaciji. To je jedna velika škola – škola života koja se stalno nastavlja, a mi smo samo večiti đaci u jednom njenom segmentu.

Zato, dragi moji nastavnici diploma vam je samo vaš lični uspeh i ulaznica da se zaposlite u jednoj od škola (možda). Neophodno je da se dalje edukujete i obučavate kako bi sebi i drugima obezbedili egzistenciju. To vam kažem ja – dipl.mašinski inženjer koji je nekada davno napustio amfiteatar na Fakultetu Inženjerskih Nauka gde je inače i sedište Centra za stručno usavršavanje zaposlenih u prosveti. Ja sam još uvek đak i obrazujem se da radim sa inženjerskim alatima i softverima koji služe za konstruisanje. 

Uostalom moja najveća dužnost je biti RODITELJ!

Hvala na ukazanom razumevanju i što ste izdvojili dragoceno vreme čitajući moje sugestije.




4. Članak za Prosvetni pregled 

Poštovani,

Zovem se Aleksandra Milivojević. Iz Kragujevca sam i majka sam Milice Milivojević koja sada ima šest i po godina i koja je pre nepunih mesec dana pošla u prvi razred osnovne škole. Inače Milica ima dijagnozu koja zvanično glasi pervazivni razvojni poremećaj.

Obzirom da je kampanja za uvođenje kvalitetnog inkluzivnog obrazovanja u sistem obrazovanja u Republici Srbiji već uveliko aktuelna, ja ću izneti svoja iskustva i stavove iz ugla roditelja čije dete pohađa osnovnu školu.

Ime škole i pojedinaca koji su zaposleni u osnovnoj školi koju Milica pohađa neću pominjati iz razloga što ne želim nikoga da prozivam niti da optužujem obzirom da su i oni kako sami kažu “zatečeni i nespremni” postojećom situacijom, a koja se odnosi na sprovođenje mera individualizacije deteta sa posebnim potrebama u obrazovni sistem. Ne ulazim u to koji su razlozi za njihovu nespremnost, a mislim da mene kao roditelja i moje dete to ne bi trebalo mnogo ni da zanima. Ono što je bila naša zakonska obaveza to je da kao roditelji Milicu upišemo u prvi razred osnovne škole posle završenog pripremnog predškolskog programa, naravno sa svim mogućim i pisanim i usmenim informacijama koje se odnose na Milicin poremećaj (izveštaji logopeda, defektologa kao stručnih saradnika i izveštaji njenog personalnog asistenta koji je sa Milicom vaspitno i edukativno radio u vrtiću). Ponudili smo svu vrstu saradnje kako bi se Milica što pre uklopila i socijalizovala u odeljenju.

Kako je adaptacija na novu sredinu i nove likove u odeljenju protekla vrlo burno i uznemiravajuće i po nju i po druge na samom početku, bila sam primorana da se i ja adekvatnije uključim u Milicino prilagođavanje. Angažovali smo i stručnog saradnika defektologa koji je zaposlen u ustanovi u kojoj je Milica pohađala PPP i koja najbolje poznaje Milicino ponašanje, ispoljavanje emocija i reakcije na iznenadne spoljašnje promene. Date su instrukcije učiteljici, psihologu i pedagogu škole, i pedagoškom asistentu u nastavi koji je dodeljen učiteljici na ispomoć pri vođenju nastave i koji nije zadužen niti obrazovan za edukativno vaspitni rad sa decom sa posebnim potrebama koja pohađaju osnovnu školu. Takođe nikakva priprema i edukacija učitelja ni stručnih saradnika škole iz oblasti uvođenja inkluzije u obrazovni sistem nije sprovedena niti se ostvaruje. O stručnom pedagoškom asistentu u nastavi (što nije isto što i personalni pratilac deteta) da i ne govorim. Za sada pojedine tačke i mere individualizacije postoje samo u zakonu o osnovnom obrazovanju (samo na papiru) bez njihove realizacije.

Ovo sve govorim da bih upoznala javnost sa kakvim se sve problemima već na početku sreću pre svega dete pa zatim njegovi roditelji i zaposlen kadar u školi. Svi smo mi karike u lancu koji treba da uspešno sarađuje i sprovodi inkluzivnu praksu u školama. Do zastoja je očigledno došlo usled neinformisanosti, nedovoljnog broja obučenih pedagoga za rad sa decom sa posebnim potrebama, nesprovođenja edukativnih seminara i pravovremene obuke koje bi pohađao školski kadar, nedovoljna povezanost stručnjaka iz specijalizovanih ustanova... Uopšteno zakon o inkluzivnom obrazovanju se u našoj zemlji (za druge zemlje ne znam i ne treba da znam) se vrlo malo i sporo sprovodi ili se u nekim školama po gradovima Republike Srbije uopšte ne sprovodi.

Da bi svima nama bilo lakše i da bi se bolje osećali, a pre svega mislim da bi se dete bolje osećalo i prihvatalo novu sredinu i postiglo svoje maksimalne potencijale obzirom na svoje sposobnosti i mogućnosti, nije dovoljna samo uključenost i saradnja roditelja, učitelja, pedagoškog asistenta (ukoliko on uopšte postoji), pedagoga i psihologa škole. Oni ne mogu i ne smeju da budu jedina karika u lancu sprovođenja uspešne inkluzivne prakse po školama. Neophodna je uključenost i školske uprave i Ministarstva Prosvete, lokalne samouprave ili državne uprave zadužene za obrazovanje, interresorne komisije, saradnja specijalnih ustanova zaduženih za obrazovanje dece ometenih u razvoju sa redovnim školama, saradnja sa razvojnim savetovalištima i dečijim i školskim dispanzerima, ukoliko je potrebno uključiti i dečijeg pedijatra i neuropsihijatra itd.

Apelujem na sve one koje sam nabrojala do sada i građane koji mogu doprineti kvalitetnijem obrazovanju dece sa posebnim potrebama u našoj državi i njihovom kvalitetnijem životu uopšte, da uzmu učešća u realizaciji ove kampanje kako zakon o inkluzivnom obrazovanju ne bi ostao samo na papiru.

Ne dozvolimo da se pojedina deca osećaju nemoćnim i nesigurnim i da njihovi roditelji ne osećaju krivicu, stid i sramotu, već da budu ponosni što su roditelji dece koja imaju drugačiji pristup prema okolini i društvu, ali koja imaju svoje znanje, vrednosti i svoje potencijale.

Zahvaljujem što ste izdvojili svoje dragoceno vreme da pročitate ovo moje iskustvo iz ugla roditelja deteta sa posebnim potrebama.