Pod inkluzijom se obično podrazumeva potpuno učešće u
društvenom životu svih osoba, bez obzira na pol, nacionalno, versko i
socio-ekonomsko poreklo, sposobnosti i zdravstveno stanje.
Inkluzija se oslanja na princip poštovanja
različitosti i na verovanje da različitost obogaćuje svet u kojem živimo.
Inkluzivno obrazovanje je pokušaj da se svoj deci obezbedi kvalitetno
obrazovanje. Dete plus podržava ovu ideju i otvara svoje stranice za temu
inkluzije.
Pridružite nam se pokretanjem novih pitanja, tema
i primera dobre prakse.
Iz ugla jednog nastavnika - Inkluz(i)ja
Dejan Kreculj je profesor fizike i osnova tehnike i zaposlen
je kao nastavnik tehničkog i informatičkog i osnova informatike i
računarstva u osnovnoj školi. U tekstu koji sledi, govori o tome kako je
inkluzija ušla u njegovu učionicu.
Brojnim kolegama koji su prisustvovali junskom Saboru
učitelja, imao sam priliku da, u jednoj od grupa koja je radila na Učiteljskom
fakultetu, prezentujem rad pod nazivom „Bokijev osmeh ili kako je inkluzija
zahvaljujući jednom seminaru ušla u moju učionicu“. Bilo je to intimno i, na
mahove emotivno, promišljanje prakse inkluzivnog obrazovanja; zapravo njegovo
doživljavanje i proživljavanje kao posledica jednog seminara koji je u biti
promenio lični stav dugogodišnjeg nastavnika osnovne škole.
Prilog u vezi sa radom dostavio sam u obliku prezentacije.
Mada na prvi pogled neformalno otpočinje citatom iz opusa Miroslava Antića,
osećam potrebu da ga opravdam jer sam emotivno vezan za tu pregršt duboko
potresnih reči: i kao rođeni Pančevac, i znajući o tome iz priča mog počivšeg
oca. U olovnim, ratnim danima, u istoj klupi pančevačke gimanzije sedela su dva
Miroslava. Jednog su zvali Mirko, i bio je to moj otac, kasnije do
penzionisanja omiljeni profesor generacijama kovinskih gimnazijalaca, a drugog
Mika, čika Mika Antić, literarna svevremena legenda vojvođanske ravnice. Zato
sam svoje ispovedanje otpočeo odlomkom iz njegovog dela „Kad sam bio garav“:
„U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u
osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali
Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu
se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj
drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.
Ubili su ga fašisti 1942. godine u Drugom svetskom ratu.
Sahranjen je negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu
bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče
na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo
odem, zapalim sveću i plačem.
------------------------------------------------
Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj
klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga
svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade,
Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv,
zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam
Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga
za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu.
Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i
bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom
se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače.
Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu.
Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.“
I u mojoj učionici, negde u zadnjoj klupi sedi Bojan, ili
Boki, kako ga drugovi od milja zovu. Tih, nenametljiv dečak koji vazda rukom
skriva, kada mu se približim, svoju jedinu svesku. I tako iz nedelje u nedelju,
kada je u školi.
Elem, iako predmet koji predajem već gotovo tri decenije,
Tehničko obrazovanje, praćen neprestanim reformama još u vreme kada sam počeo
da radim, podrazumeva individualni pristup detetu, davanje slobode samostalnog
stvaralaštva, a i vrednovanje postignuća u skladu s ličnim, pojedinačnim
sposobnostima, inkluzija kao ideja mi je od samog početka bila strana i
odbojna. Verujem da je razlog i rigidnost koja narasta u čoveku s godinama
života i staža, hteo da prizna ili ne. Iz literature sam znao o njoj štošta,
ali ... da, ali ipak „to nije za mene“. A onda je nešto podstaklo promene u
meni samom a, priznajem, i mom daljem radu. Bio je to briljantno održani
seminar, sa voditeljkama - koleginicama koje ne dolaze „negde od gore“ već se
koliko sutradan vraćaju u svoje učionice; njihova živa iskustva učinila su da
se i sam zdušno založim za inkluziju, da pokušam da i sam napravim IOP i počnem
da radim po njemu. Najkraće rečeno – sve što sam saznao na seminaru pokrenulo me
je da pretočim u praksu.
Mada novina u mom dosadašnjem radu, IOP koji sam timski
uradio sa mladim kolegom, odeljenskim stareišinom i nastavnikom matematike tada
prvog i jedinog učenika sa kime sam tako radio, pokazao se, po mojoj oceni,
izvanredan. Boki je počeo redovnije da dolazi na moje časove. To su, prema
rasporedu, 5. i 6. čas, što mu je ranije davalo povoda da ili ne dođe na njih,
da ode posle 4. časa kući, ili da iz raznih razloga («boli ga glava», «boli ga
zub», «muka mu je» ...) traži da ode. Kada mu je IOP-om pružen konkretan i, za
njega, ostvariv zadatak, odmah je postao redovniji na časovima i počeo aktivno
da učestvuje u radu. Pripremao sam mu zadatke na posebim A4 listovima, on je
crtao i trudio se da postigne. Rezultati su postajali evidentni. Takođe, od
pripremljenog materijala, fotokopiranih mreža papirnih maketa izradio je maketu
kućice. Ni relativno tanka hartija nije bila problem, a vežba je realizovana.
Nije želeo da je oboji i to je ispoštovano. Veliki korak bilo je njegovo
uključivanje u rad grupe koja je pravila maketu školske zgrade. Postao je deo
tima i timski su napravili maketu.
Znači, ono što sam saznao na seminaru bilo je korisno,
moguće i primenljivo u praksi, upravo kako je i sam seminar nazvan «Kreiranjem
individualnih planova do inkluzivne prakse». Nesumljivo da je za mene lično, a
time i za učenike sa kojima radim, profesionalna dobiti od ovog seminara bila
ogromna. Prve godine bio je to jedan učenik, u šestom razredu, sledeće se
priljučila i Sonja, naredne će ih biti više. Strateško opredeljenje ka
inkluzivnom obrazovanju, obavezujuće i zakonskom regulativom, pretočilo se iz
obaveze ka sopstvenom izazovu za osmišljavanje i pažljivu realizaciju i
evaluaciju nastave. IOP je postao sastavni deo pripremne nastave i sredstvo kojim
se učeniku sa kojim sam radio i još uvek radim, pomoglo da postigne ono što je
u njegovim mogućnostima. Procena ove dobiti je u onim trenucima kada se učenik
obraduje što je uradio šta sam mu pripremio, a i ja sâm se obradujem i
iznenadim videvši da je postigao, ponekad i više nego što sam očekivao od
njega. Stidljivi osmeh na Bojanovom licu mi to govori.
Pomenuću i da bi se dobrobit za ciljnu grupu mogla proceiti
s dovoljne vremenske distance: u dosadašnjem dugogodišnjem radu sa učenicima sa
kojima je zaista potrebno raditi po posebnom programu uvideo sam tu potrebu jer
sam predavao učenicima od kojih su četvoro bili teško oštećenog vida, jedna
učenica rođena gluva, a dve sa samo po dva-tri prsta na svakoj ruci. Svi su
završili našu osnovnu školu i nastavili redovno školovanje. Danas su to odrasli
ljudi sa svojim porodicama i rade, šta više jedna od njih je nedavno
diplomirala na Farmaceutskom fakultetu. Kako smo radili – znamo. Bilo je
poteškoća ali su se one mahom rešavale u hodu, spontano, nesistematski. IOP je
stoga velika dobit za rad sa njima, a sa njim sam se susreo prvi put na ovom
seminaru.
Neprestano smanjivanje broja učenika naše škole, kao
posledica depopulacije ekonomski devastiranog Kovina, neminovno je dovelo do
toga da se broj učenika prepolovi u odnosu na vreme kada sam počinjao. To je
uslovilo i prostorne i materijalne promene, tako da je kabinet za Tehničko
obrazovanje ukinut, te se prešlo na rad po učionicama. S druge strane,
osposobljena je učionica sa računarima, koja omogućava ostvarivanje dela
programa, ali je i namenski prostor za praktični rad potreban pošto se sve radi
u učionici opšte namene.
Drugo na šta bih ukazao, ne ulazeći u problematiku ostalih
nastavnih predmeta, kao autor mnogih metodskih priloga iz ovog predmeta i
koautor udžbenika: smatram da se oseća potreba za metodskim priručnikom sa
zadacima, idejama, nacrtima i zanimljivim materijalima koje bi nastavnici mogi
da koriste u inkluzivnoj praksi. Naravno, za to je potrebno vreme, a model bi
trebalo potražiti u načinu nastajanja višedecenijske kultne zbirke zadataka
srednjoškolske matematike kolege Venea Bogoslavova. Verujem da ne grešim kada
tvrdim da je trenutno ogromna neuravnoteženost u kvantitetu i kvalitetu
metodskih priloga, primera dobre prakse, u korist mlađeg uzrasta, a na uštrb
uzrasta starijih razreda; većina ih je u domenu razredne nastave, dok je
predmetna u povoju. Na seminaru je bilo mnogo toga o radu učitelja, dok je
predmetnim nastavnicima ostavljeno da promišljaju kako bi ova znanja i veštine
mogli da primene u nastavi svojih predmeta. Portfolio naslovljen isto kao i
ovaj prilog začetak je jednog takvog materijala i, osim na izložbi, dok sam
prezentovao, video sam da ga kolege s pažnjom prelistavaju. Shvatio sam to kao
potvrdu sopstvenog zaključka i valjanosti ideje da sa radom nastavim.
Ne znam koliko će biti shvaćeno kao važno, ali bih pomenuo
da je učenik sa kojim sam počeo da radim po IOP-u i dalje neredovno pohađao
školu, međutim, gotovo uvek je utorkom dolazio. Pretpostavljam da ste pogodili
– tog dana Bojan ima čas kod mene. Druga angedotska beleška koju bih preneo je
sa časa kada smo pravili makete kućica. Kao što sam naveo, to su poslednji
časovi i učenici šestog razreda su umorni, gladni i dekoncentrisani, posebno u
popodnevnoj smeni, zimi, kada je već odavno napolju mrak. Stoga sam ih
motivisao da rade na maketama, a pošto u tom odeljenju ima dosta učenika –
putnika, obećao sam da svi koji uspešno urade vežbu mogu da krenu i ranije. To
je obično svega oko 5 minuta, ali je ipak nagrada. Pre je bilo već ustaljeno da
Bojan bude na 5. času, ako uopšte ostane, ali da potom samovoljno odlazi. Sada,
kada je zvonilo za kraj 5. časa, na izlazu iz učionice prišao mi je i pitao da
li i on može da ostane do kraja 6. časa da bi završio vežbu. Želeo je, ostao i uradio...
Priča
o inkluziji iz ugla jedne mame
Svaka majka još u doba bremenitosti kaže sebi „Da je samo
živo i zdravo!“. Željna rečenica, a usadile su nam je naše bake, strine, tetke,
majke i to se dugo već prenosi u Srbiji, te majka koja rodi dete malo drugačije
ili dete koje možda malo drugačije napreduje, razvija se, funkcioniše, postaje
i sama objekat raznih priča, iščuđavanja, nerazumevanja, te se bol i patnja dugo
potiskuju, ne zato što ne volite svoje dete, ne zato što ga se stidite, već
zato što retko ko u okolini otvori vrata svog srca i razume i
prihvati vas kao porodicu sa identitetom, a ne invaliditetom. Porodice
koje imaju decu sa bilo kakvim poteškoćama u razvoju ili učenju, nisu
disfunkcionalne, već snažne, vrlo korisne društvu, a da samo društo toga
nije ni svesno.
Nije lako svakako. Treba puno snage za objašnjenja, najpre
sebi, pa porodici, okolini, a razumevanja je vrlo malo. Međutim, uvek postoji neko
ko sve zna, sve razume, sve oseća, i takvi su ljudi dragoceni. A kroz čitavu
ovu priču o inkluziji, ne samo obrazovnoj, već i socijalnoj, nadam se da će se
pogledi na naše živote, porodice, našu decu promeniti, jer to je jedini način
da postanemo bolji ljudi.
Majka sam dvoje dece kojima se ponosim. Svakog dana
posmatram inkluziju u svojoj kući i zapažam lepotu različitosti i kako se
obojica prožimaju jedan kroz drugog svojim posebnostima, talentima, resursima.
Podrška su jedan drugome u svakodnevnom životu i kroz poštovanje i
zadovoljenje svojih potreba, naučili su da saosećaju, razumeju i pomažu sve
ostale drugare bez obzira na njihovo poreklo, socijalni i materijalni status,
različitost...Ubeđena sam da moja dva dečaka odrastaju u dobre ljude i da je
mlađi sin Bogdan, bez obzira na autizam i poteškoće u komunikaciji, za našu
porodicu dar Božiji. Upoznali smo veliki broj prijatelja, spoznali lepote
različitih načina života, vaspitanja, obrazovanja, upoznali smo svet likovne
umetnosti i otkrili nove svetove. Ne znamo gde će nas put sve odvesti, kao ni
bilo koji drugi roditelji, ali u jedno sam sigurna - da će na tom putu i dalje
biti dosta iznenađenja i spoznaje.
Jedna smo od porodica koja nije bila u mogućnosti da se
preseli u Beograd, Novi Sad, Vršac u cilju boljeg napredovanja svog deteta. Ono
što smo mogli da učinimo u interesu deteta jeste da sve informacije, savete,
testiranja, defektološke vežbe prenesemo u Belu Crkvu, najpre vaspitačici, a
sada učiteljici i da svi zajedno timski vežbamo, radimo i osposobimo Bogdana za
samostalan život i uključimo u društvenu zajednicu koliko god je to moguće.
Nikada nisam pristajala na limit. Kao što ne verujem u dete sa limitom,
porodicu sa limitom, ne verujem ni u inkluziju sa neuspehom. Limita nema, jer
svako dete ima svoj tempo razvoja, svaka porodica postiže rezultate na svoj
osobit način, inkluzija ima uspeha samo ukoliko u svakom novom danu u malim,
sitnim koracima prepoznamo krupne i svima nama velike korake.Zato je potrebno
biti realan i ne tražiti previše niti od učitelja, niti od sebe kao roditelja,
niti od deteta. Tu smo da podržimo dete svim snagama, koliko je to potrebno, a
nekada to nije tablica množenja, već samo dodir i ljubav. Prihvatala sam
instrukcije za rad sa svojim detetom i porodicom iz Novog Sada, Vršca,
Beograda, a i prenosila insktrukcije prosvetnim radnicima koji su se bavili i
trenutno se bave mojim detetom. Kao roditelj na umu imam jedan cilj bez obzira
na Bogdanovu nadarenost za vizuleno i likovno izražavanje - da vremenom stekne
slična interesovanja kao i svoji drugari, da izađe sa njima na sok, da oseti
šta to znači prva ljubav, da ne živi sam, da bude spreman na samostalni život,
jer srećan je onaj ko je slobodan, a slobodan je samo onaj koji je nezavisan.
Svesna sam svih teškoća koje predstoje, svesna sam sa čim se sve mora još u
koštac Bogdan uhvatiti, ali dete ne možete štititi od života, već samo
ohrabriti, osnažiti, osposobiti, a to i samo od sebe nadolazi u stalnoj
interakciji sa okolinom . To je i bio jedan od naših motiva pri upisu Bogdana u
redovnu školu, jer verujemo da je inkluzija jedini način da dete
nauči pravila funkcionisanja društva i životna pravila opstanka. Možda sve ovo
zvuči surovo, ali moje dete danas, osim što je imao 5 samostalnih izložbi i
pored njegove genijalnosti na polju slikarstva i vajarstva, naučio je uz svu
drugu decu šta znači deliti, komunicirati, učestovati u sportskim igrama,
proslavljati rođendane, razvio je govor u potpunosti, opismenio se, proširio
kognitivna znanja, naučio je da poštuje pravila škole i pravila lepog
ponašanja, postao je ljubazniji, mnogo kreativniji, postao je srećan jer je
voljen i voli! Uz 6 godina tretmana sa raznim stručnjacima, osim vremena u
vrtiću i nije imao puno vremena za druženje jer smo svakodnevno vežbali i do 6
sati. Upisom u redovnu školu stekao je drugare različite od njega po ponašanju,
oblačenju, govoru, učenju. Naučio je dosta od njih, a oni - neću ništa
više pisati o proceni dobiti, već reći da sam jednom zaplakala kada su mi
TI MALIŠANI zapretili da Bokija ne vodim nikuda iz njihovog odeljenja jer su ga
oni prihvatili i neće ga nikada odbaciti. I zato kao roditelj uvek stojim
iza stava da je detetu mesto u redovnoj školi!
Preuzeto sa: link pogledaj originalan tekst
Нема коментара:
Постави коментар