недеља, 07. октобар 2012.

Saveti za roditelje...

Znate li kako je kada vam u porodilištu saopšte da sa vašim detetom nešto nije u redu?
Znate li kako je to kad vam lekari na sledećim kontrolama to potvrde?
Možete li da zamislite taj osećaj?



Onda upišete dete u vrtić. Za nekoliko nedelja vas zovu na razgovor i "objasne" vam kako vaše dete "urušava" rad cele grupe, i "toplo vam preporuče" da ga ispišete iz vrtića.
Znate li kako je teško kad svi vršnjaci vašeg deteta polaze u osnovnu školu, a vama su na upisu rekli da Vaše dete ne zadovoljava kriterijume za upis u prvi razred osnovne škole i da se predlaže odlaganje polaska za godinu dana. Niko neće da vam kaže direktno, a vi u duši - negde duboko, znate da neće ni poći u redovnu školu.

Šetate ulicom ili parkom sa vašim detetom sa mentalnim ili fizičkim nedostatkom a ljudi vas sažaljivo gledaju ili, još gore, čujete komentar "Jadan!"
Znate li kako je kad vršnjaci vašeg deteta upisuju srednju školu, fakultet, udaju se, žene - a vaše dete....
Znate li kako je to kad se svako jutro budite sa nadom da će se baš tog dana desiti čudo, da će vašem detetu biti bolje, ili da će vam neko javiti da su pronašli lek...


Saznanje da dete ima ozbiljnije smetnje u razvoju, ili da je obolelo od teške hronične ili neizlečive bolesti, izaziva kod roditelja čitav niz neprijatnih emocija kao što su ogromna bol i tuga, strah, stid, osećaj krivice i bespomoćnosti...
Bolest ili ometenost predstavljaju ozbiljnu krizu u funkcionisanju porodice, koja poništava postojeće modele i obrasce ponašanja porodice kao celine, ali i svakog njenog člana. Menjaju se porodične uloge, odnosi i komunikacija među članovima porodice. Sa ciljem prilagođavanja novonastaloj situaciji menjaju se ambicije, finansijska konstrukcija, životna filozofija, vrednosni sistem.
Nakon početnog šoka i faze negiranja, roditelji sva svoja znanja, sposobnosti i snage usmeravaju na traganje za lekom, što je potpuno prirodno. No, taj proces traganja za lekom je mukotrpan i dugotrajan i ne retko, dodatno traumatizuje i dete i roditelja. Neprihvatanje dijagnoze i stanja deteta, proizvodi sumnju u kompetentnost lekara i medicinskog osoblja, što uslovljava ponovna ispitivanja, analize i procene, ali ovoga puta, kod drugih, «boljih» lekara. Kako ni ponovljene analize ne donose očekivane ishode, roditelji pribegavaju alternativnim oblicima i traže pomoć od vidovnjaka, belih magova, travara, iscelitelja...
Lek postaje centar interesovanja. Za to vreme izostaje sociointerakcija sa drugom decom, senzomotorna i govorno jezička stimulacija. Dete se polako izoluje, dok u roditeljima raste osećaj nesigurnosti, a tuga i bol postaju sve veći. Kako dete raste, raste i osećaj nepoverenja u institucije i stručnjake.
Roditelj mora da prođe kroz sve faze suočavanja sa bolešću ili ometenošću jer mora imati osećaj da je sve pokušao kako bi pomogao svom detetu. Prolazeći kroz sve ove faze roditelj se iscrpljuje, biva sve umorniji, usamljeniji, uz osjećaj nepravde, što je još izraženije ako nema podršku i vođenje stručnjaka. Njihova krajnja pozicija nikad nije sigurna, a sigurnost je jedna od osnovnih ljudskih potreba.
Ljudima iz okoline obično nedostaje iskustvo o tome kako se ponašati u blizini deteta sa smetnjama u razvoju i njegovih roditelja, pa ih nesvesno izbegavaju. Roditeljima tako ostaje vrlo mali krug ljudi sa kojima su u kontaktu.
Da bismo lakše i brže ostvarili odnos s roditeljima dece sa smetnjama u razvoju (ili obnovili odnos koji smo ne namerno zanemarili), da bi lakše razumeli njihova ponekad nepredvidiva ponašanja kao što su: otpori, povlačenje, nezainteresovanost, kritikovanje, potrebno je uvek imati na umu sve ono što su prošli, pre nego što su stigli do nas.



Mislite o tome...
Preuzeto sa sajta http://roditeljsrbija.com/

Нема коментара:

Постави коментар